Kad lažeš sebe, zašto to radiš? Voliš li sebe? Valjda. Valjda zato lažeš sebi, da bi u sopstvenim očima bolje izgledao, takvog sebe više voleo. A šta si to stvorio? Znaš da si lagao, i lagaćeš opet sebi da nisi. Jer tu su ovacije i sve ono što ti godi. Kad utihnu još ih u sebi nosiš. Snimio si ih negde i imaš točkić za zvuk, da ga pojačaš kad je potrebno. Zvuk radi i bežično, nije nova tehnologija, ljudi su to oduvek znali. Kad se približiš drugima, traka se u tebi sama zavrti. Uživaš u njoj, nije te ni briga za sagovornika. Samo ga koristiš kao zvučnik.
Dobro, ima laži koje ćeš sebi da oprostiš. Imaš “više ciljeve” na umu, sredstva se ne biraju. Ali, šta ćeš sa onim sitnim lažima sebi koje samo tebi na savest idu? O kojima niko nikada neće znati, samo ćeš pred sobom samim od njih crveneti. Znaš li da ih vučeš sa sobom nagomilane u tim džakovima što ih tegliš na leđima, godinama. Jesi li se ikada video? Zgrbio si se, korak ti podrhtava, oči unezvereno traže nešto u daljini. A to ogledalo što inače gledaš, neku drugu sliku voli da pokazuje: tebe jakog, pravog, sigurnog. Blista toliko da te zaslepljuje. Razbi ga sada, u parmparčad smrvi. Nađi sebe, džak po džak sa leđa zbaci. Uspravi se, zakorači. Smelo kreni gde god taj korak želi. To nisi ti što koračaš, to se svet pod tobom okreće.
Mnogo Dobro 