Ko je bio na biciklu?

Kad se izbije na glavni put posle penjanja po napornoj, strmoj stazi, na pola si puta do vrha. Obično se tu zaustaviš na momenat i utoliš žeđ koja te već dugo prati. Međutim, ugledaš tada ispred sebe jednog drugog  biciklistu u plavoj majici kako upravo započinje uspon. Neko u tebi odjednom poželi da se dokaže. Ugasi ti žeđ, nabije brzine i počne da okreće tvoje noge kao da nisu dotle prevalile već silne kilometre. Trka je počela.

Zaustaviš se posle nekoliko minuta i nasmeješ se slatko samom sebi. Plava majca i dalje odmiče uzbrdo, ni ne znajući za dramu koja se upravo u tebi odigrala. Natenane se napiješ vode i kreneš, ponosan na svoju malu pobedu.

Ali, već iza druge krivine, eto suparnika kako telefonom slika put ispred sebe, valjda da pokaže prijateljima šta je savladao. “I nije ti baš neka panorama, lepše je na vrhu”, drugarski pomisliš, a onaj u tebi poskoči od sreće što mu se neplanirano ukazala prilika da ipak stigne prvi na cilj.
“Ne važi se, ne krećemo istovremeno, a još mu i kvarim kadar”, kažeš tvom neumornom saputniku i još jednom ga pošalješ u ćošak.
Uhvatiš onda dobar ritam i penješ se ka vrhu uživajući u prirodi oko sebe i neočekivanom vetru koji osvežava topli letnji dan.
Odjednom, učini ti se da si čuo nešto. Osvrneš se i ugledaš plavog biciklistu kako se upinje iz sve snage da te sustigne. Sasvim je blizu, znači da je odustao od slikanja i krenuo čim si ga prošao. I on valjda vozi još nekog na biciklu. Ustvari, taj drugi je sada njega vozio.

Čuješ plavog iza kako hukće, žao ti ga, skoro ti dođe da se kao nemarno zaustaviš i pustiš ga da prođe.
Ali je onaj saputnik u tebi nemilosrdan. Grabi pomahnitalo prema vrhu, a tebi šapuće da bi i bez protivnika išao istom brzinom.

Trijumfalno stižeš na cilj, dođe ti da čestitaš plavom koji upravo prolazi i kažeš mu nešto glupo kao: “Važno je učestvovati!”. Čitaš mu nezadovoljstvo na licu i gledaš ga u oči očekujući komentar. On skreće, vešto je izbegao tvoj pogled, pravi se kao da mu sve to nikada nije bilo važno.

Nije osećaj dobar. Stidiš se, a nemaš kuda od sebe da pobegneš. Težak ti je tvoj saputnik, voziš ga na biciklu, voziš ga kroz život. Na prevaru se nekad dočepa volana, pa krene da vijuga nekim svojim putem. Posmatraš ga. Pustiš ga se ispriča. Znaš da to nisi ti.

Nadam se da si u vožnji uživao, saputniče, ali sledeći put ostaješ kod kuće!

Svakog gosta jednom dosta

Kada prođu neki gosti ne možeš sopstvenu kuću da prepoznaš

Nisam još znala da je kuća moja, pa mi je bilo neprijatno kada sam gosta pustila da uđe i prespava. Motao se u kraju već neko vreme, izuzetno ljubazan u obraćanju, sa uvek spremnim komplimentom i duhovitom opaskom. Povučena kakva sam bila, osmehnula bih mu se učtivo i zatvorila vrata. Kod nas je obično bilo tiho i iako su komšije na sve načine pokušavale da me uključe u njihove beskrajne razgovore, najviše vremena sam provodila u kući, otkrivajući je.
Baš u to vreme, u komšiluku su počele velike rasprave. Komšije jedan drugome smetaju, pa neće više da budu blizu, a niko ne namerava da se seli. Buka je privukla i radoznale, i one što sve znaju pa daju savete, i advokate, i sudije. Sve to na korak od moje kuće, a kad izađem, desi se da me uhvati neki od njih ispod ruke, ni ne pita više da li sme, pa me šalje kod drugog da isporučim poruku.
Nisam tada ni znala da je gost sve to posmatrao i čekao.
Jedno veče sam, malo iscrpljena od prepiranja u komšiluku, sela na prag i gledala zvezde. Gost je prišao i pitao da li sme da mi pravi društvo.
“Ma, što da ne”, rekla sam i napravlla mu mesta.
Bio je nenametljiv i pričao je uglavnom o meni. Rekao je da me poznaje mnogo bolje nego što mislim, da me već dugo traži. Naivno je izgledao, ali svaka reč mu je bila lukava i proračunata. Znao je da laska i podilazi, al’ kad provedeš dan među podivljalim komšijama, nekako ti prija.
Dala sam mu sobičak na tavanu i obećao je da neće smetati. Ostaće tek toliko dok nešto drugo ne smisli, a u međuvremenu može da pomogne sa mojim problemima. Vreme se odužilo, a moji problemi umesto da nestanu, počeli su da se ređaju u nedogled. Gost je uvek tu negde bio, davao savet, često pogrešan, i onda me ostavljao da crvenim. Sa tavana je brzo sišao i počeo da ostavlja svoje prljave stvari po celoj kući.

A imao je stvari na gomile. Stalno je dovlačio neke izanđale džakove, pune kojekakve starudije. “To je iz prošlosti!”, govorio je. “Važne uspomene, ne smeju da se izgube!”

Meni je u rođenoj kući malo mesta bilo ostalo gde sam mogla da se od gosta sklonim. Zatvorim se u špajz, a on mi dođe u sred noći. Priča mi, sve onako lepo, a ja omađijana slušam:
“Ti ni ne znaš koliko vrediš. Ti si bolja od njih. Ti svašta znaš. Oni samo hoće da te iskoriste. Ovako treba da uradiš…”
Ni sama nisam bila svesna kad bi se ploča obrnula i počela ovako da zvuči:
“Ti si Ništa. Jedno veliko Ništa. I najmanji od njih, vredniji je od tebe. Ovako ćeš da uradiš…”
U kući je toliko mračno postalo da gosta nisam više mogla ni da vidim, samo sam ga čula kako neprekidno govori. Primetila bih ponekad te oči kako se zlurado cakle u tami, a od komšija sam čula da se strašno ugojio i da ne prestaje da raste. Otvarao je vrata umesto mene, postao gazda. Kuća je oronula, niko se o njoj nije starao. Laste su gnezda odavno preselile, u bašti korov, unutra miris ustajalog i starog.
Bio je očajan kad me je jednog jutra našao kako otvaram širom prozore i tovarim njegovu starudiju na kamion. Hteo je da svađa, a onda zamolio da još malo ostane.
Čujem ponekad zvuke iz podruma, gde sam ga trenutno zatvorila. Nisam vrata zaključala, nemam srca. Nekako se smanjio, pogrbio, ostario. Šta god da kaže, zvuči kao izlapela baba što po stoti put prepričava događaje uz detinjstva i misli da je neko sluša.
“Dobro je, bako, čula sam te. Evo šolja toplog mleka, ne zaboravi da staviš u čašu protezu”, kažem mu i otpratim ga u njegovu sobu kad ga nađem da luta besciljno po kući.
Našao je dole u podrumu glavni prekidač za struju, pa se igra nekad sa njim. Pali i gasi svetlo, kao dete, valjda da me uplaši, zaboravio je da je kuća puna sunca.

Da li i ovo sada čita i šapuće mi reči? Završavam da slučajno ne pomisli da je važan kad ovoliko o njemu pišem…

Ko si

Ti si moj osmeh, moje dobro raspoloženje, moje strpljenje, duhovitost, otvorenost, moja neka čudna ljubav za sve na ovom svetu, od puža na salati puštenog u travu, do namrgođene piljarice od koje sam izmamila smešak, moja inspiracija da običan email pretvorim u poeziju, pevanje na sav glas u autu, uživanje u svaki put istom danu, moj pozdrav ogledalu, moje uzbuđenje kad te pronađem ispod pokrivača.
Ko je onda onaj što hoće još više, da kvari, da pomuti, izopači, potražuje, očekuje, ogovara, nagovara, analizira i smišlja strategije. Ne smem da ga pitam zašto, bojim ga se, jer se pojavi niotkud i počne da raste, hrani se nesigurnišću i začas me ubedi da se pretvorim u žrtvu, da pokažem ožiljke i čekam sažaljenje.
Znam da ga zovu Ego i da vlada svim ljudima, vodi ih u ratove i oprašta im kad ubiju.
Ali, kako je dobar osećaj kad ga prevarim, izbegnem ga i izdriblam, zaustavim se naglo na ivici ponora, a njega pustim da proleti i padne u provaliju kao onaj glupi kojot iz crtanog filma.
Vratim se onda tebi, i sebi. Osmehnem se i opet te poželim, i onako, bezobrazno iskoristim.