Majski sneg

Vrhom prsta dodirnut oreol daha,
Na hladnom staklu ucrtan osmeh u mali krug,
Poveren nebu i snovima bez straha,
srećnoj misli put kroz noć je dug.

Sivilo na okupu sa one strane zida,
Tamne senke kradu nežne slike boje
I u snegu svež trag što se prekida
Iznenada, gde se igralo dvoje.

Pucaju u tišini dok se lede grane,
Duboko pod zemljom samo još greje.
U tesne oblake više ništa ne stane
Dok odjednom belo iz njih ne proseje.

Slika je blistava i tiha u zoru,
Svaka je pahulja na svoje mesto pala.
Samo otisak grudve na prozoru,
Kad ono bezobraznica na igru je zvala.

 

Ko si

Ti si moj osmeh, moje dobro raspoloženje, moje strpljenje, duhovitost, otvorenost, moja neka čudna ljubav za sve na ovom svetu, od puža na salati puštenog u travu, do namrgođene piljarice od koje sam izmamila smešak, moja inspiracija da običan email pretvorim u poeziju, pevanje na sav glas u autu, uživanje u svaki put istom danu, moj pozdrav ogledalu, moje uzbuđenje kad te pronađem ispod pokrivača.
Ko je onda onaj što hoće još više, da kvari, da pomuti, izopači, potražuje, očekuje, ogovara, nagovara, analizira i smišlja strategije. Ne smem da ga pitam zašto, bojim ga se, jer se pojavi niotkud i počne da raste, hrani se nesigurnišću i začas me ubedi da se pretvorim u žrtvu, da pokažem ožiljke i čekam sažaljenje.
Znam da ga zovu Ego i da vlada svim ljudima, vodi ih u ratove i oprašta im kad ubiju.
Ali, kako je dobar osećaj kad ga prevarim, izbegnem ga i izdriblam, zaustavim se naglo na ivici ponora, a njega pustim da proleti i padne u provaliju kao onaj glupi kojot iz crtanog filma.
Vratim se onda tebi, i sebi. Osmehnem se i opet te poželim, i onako, bezobrazno iskoristim.