Ko je sad tu pametan?

Sunce je tek zašlo. Nebo još puno boja. Pun Mesec se nazire. Miriše smokva. Mir. Neočekivan. Ona piše:
“Samo mala jedna potreba da ti nešto napišem. Sadržaj nije važan, tek potreba. Dakle, kako si ili kakvo je vreme?”
Pošalje i nasmeši se. Neko je daleko. U ovom trenu tako blizu.

“Ja sam dobro, vreme je moje idealno, oblačno, ali svetlo; samo ti si malo daleko i malo me to smeta… zar strpljenje nije vrlina, ponekad?”

Ona gleda poruku. Malčice se kao zastidi. Raširi osmeh da se sakrije iza njega. Mesec je sad jasan na modrom nebu.

“Šta je pala si u nesvest?”
Par reči njegovih sutradan i raspline se čarolija. A mogla je da traje.

Ona ćuti. Govori daljina. Govorila bi i ona.

Zašto takav ton, ne volim takav ton, ona prethodna poruka, to sam volela, kako pišeš, tu ide zapeta ako već takvu rečenicu koristiš, ne koristi se takva rečenica kad pišeš nekom do kog ti je stalo, nisi ni svestan, smeta mi, smeta, čovek koga ja tražim nikada se ne bi tako obratio, gde ti je vaspitanje, zar ja da ti kažem, godine imaš kad se nećeš menjati, da l’ da ti kažem, ako kažem, pokušaćeš da se menjaš, znam, i svaki put kad mi pišeš, kažeš, zoveš, misliš, pokušaćeš, bićeš obzir, bićeš strepnja, nelagodnost, misao, moj čovek nije misao, moj čovek je ceo, moj čovek je meni dobar baš takav kakav jeste, nisi ti meni dobar čim ti gledam nesavršenstva, gledaš li ti meni nesavršenstva, vidiš li ih, vidiš ih sigirno, opraštaš ih, a ja ne, opraštam mom čoveku, što tu negde blizu je, a nisi ti, ili možda jesi, treba da ti oprostim, onda ću te videti, treba da volim, ništa ne treba, a najmanje voleti, kako ljubav siliti, gde se ljubav rađa, da l’ je treba buditi ili pustiti da se budi sama, rano rani misao, rano rani reč, čak i pokret, zagrljaj, kad ih ljubav budi nešto su drugo, ja to znam, ti to osećaš, neprijatno mi je, ćutim, zuji mi tišina koju osluškuješ, reč u grlu, a nije prava, ćutim, čekam, razumećeš, ako nećeš nisi čovek moj, da l’ te stvaram, da l’ postaješ, da l’ učiš, memorizuješ, da l’ ćeš ikad biti, postati, čovek moj?

Ona ćuti. Veruje Mesecu i njemu govori. Znaće već on poruku da napiše.

Ne recite mi da se ovo negde plaća, jer ja neću imati

Ne recite mi da se ovo negde plaća, jer ja neću imati.

Komšinica je učiteljica. U slobodno vreme, mota se oko kuće. Zatvara i otvara šalone, luftira čupave tepiihe iz kupatila i sređuje baštu. Voli da je sve u redu, pa ne da cveću da iz zemlje raste, nego sve sadi u saksije. U zadnje vreme voli da ukrašava te iste saksije. Ima neku jarko plavu boju sa kojom da bazu, a onda sa zelenom, koja joj je od prošle godine ostala, doslika “travu”. Valjda joj se učini prazno, pa dokupi malo crvene i žute i doda cveće i leptire.

Posmatrala je svoje delo i čistila četkice razređivačem kada je osetila moj pogled i digla glavu prema mojoj terasi.

– Komšinice, pogledajte! Duga! – rekoh uzbuđeno, samoj sebi suviše svesna lepote.

Osvrnula se, i preko svojih učiteljskih naočara prema nebu bacila najobičniji i najkraći pogled koji se može zamisliti.

– A da, da, da – promrmljala je i vratila se svojim četkicama.

Prava lepota baš može da ostavi bez reči, pomislila sam i vratila se svom nebu.

 

Tišina

Dete je nosilo Tišinu svuda sa sobom i nije razumelo zbog čega je odraslima bilo toliko važno da mu je uzmu.
“Slatko vam je to dete, još kad bi nešto reklo!”, pretvarala se komšinica.
“Daću ti sladoled samo ako ga ti tražiš, a ne tvoja baka!”, kezila se žena sa Pekabela frižiderom na Kalemegdanu.
“Ako mi smesta ne pokažeš jezik, doneću ona specijalna klješta da ti ga izvučem!”, bio je duhovit jedan dalji ujak, važni ginekolog, i učinio da Dete zamrzi doktore.
Dete je sa Tišinom razgovaralo i ispunjavalo je svojom maštom. Nije Dete bilo čudno. Igralo se, smejalo i radovalo istim stvarima kojima su se radovala druga deca, ali sve uvek delilo sa Tišinom. Govorilo je u kratkim, jasnim rečenicama i samo sa onima koji su Tišinu poštovali, o praktičnim stvarima, o Tišini nikada.
“Moraš da pričaš sa ljudima ako hoćeš u prvi razred!”, pripretila je mama i odvela Dete kod školskog psihologa. To bila procedura za decu koju su ambiciozni roditelji slali u školu godinu dana ranije, jer je tako bilo sa starijim bratom, pa što bi sa Detetom bilo drukčije.
Dete je sedelo za psihologovim stolom i lepo odradilo sve što se od njega tražilo, ali nije ništa reklo. Psiholog je vrteo glavom kada je mama ušla, ali Dete ipak upisalo, na vezu.
Na sreću, učiteljica je bila stroga i štošta branila, tako da je Dete moglo da nosi Tišinu u školu. Čim bi je na duže ostavilo, osećalo se izgubljeno, kao da je krenulo pogrešnim putem, a Tišina ostala iza da gleda, na raskršću, u neverici. Trčalo bi joj nazad već sledećeg dana i posle dugo sa njom pričalo.
A onda su i deca počela da odrastaju i Dete da uveravaju da se mane Tišine. Razloga je bilo mnogo, a nijedan dovoljno važan, sve dok Dete nije počelo da veruje da mu Tišina dobro ne želi. Krivilo ju je za sve njegove neuspehe, pogrešne reči, nepripadanje i nepoistovećivanje.
Tišina je ćutala, i uvek zagrlila Dete kad bi joj se nesrećno vratilo. A Dete je tražilo odgovore, prepirke, objašnjenja, da se ljuti, da viče, da Tišinu jednom zauvek zgazi, povredi, otera i zaboravi.
Tišina nije govorila i samo bila, sve spremna da oprosti i Dete opet u zagrljaj prihvati.
Jednom je Dete stvarno preteralo i čulo Tišinu prvi put da je viknula. Kada je odlazila, Dete nije za njom gledalo nego pomislilo da je konačno slobodno. Plakalo je te iste noći, bez Tišine da ga uteši. Danju se pretvaralo da je sve u redu, a ništa nije bilo, i stalno osluškivalo da li se Tišina vratila.
Došla je tiho kad je Dete konačno ućutalo i postalo Žena. Nije bila sama. Dovela je nekog s kim je Žena znala da ćuti, i opet bila srećna, kao Dete.