Ne recite mi da se ovo negde plaća, jer ja neću imati

Ne recite mi da se ovo negde plaća, jer ja neću imati.

Komšinica je učiteljica. U slobodno vreme, mota se oko kuće. Zatvara i otvara šalone, luftira čupave tepiihe iz kupatila i sređuje baštu. Voli da je sve u redu, pa ne da cveću da iz zemlje raste, nego sve sadi u saksije. U zadnje vreme voli da ukrašava te iste saksije. Ima neku jarko plavu boju sa kojom da bazu, a onda sa zelenom, koja joj je od prošle godine ostala, doslika “travu”. Valjda joj se učini prazno, pa dokupi malo crvene i žute i doda cveće i leptire.

Posmatrala je svoje delo i čistila četkice razređivačem kada je osetila moj pogled i digla glavu prema mojoj terasi.

– Komšinice, pogledajte! Duga! – rekoh uzbuđeno, samoj sebi suviše svesna lepote.

Osvrnula se, i preko svojih učiteljskih naočara prema nebu bacila najobičniji i najkraći pogled koji se može zamisliti.

– A da, da, da – promrmljala je i vratila se svojim četkicama.

Prava lepota baš može da ostavi bez reči, pomislila sam i vratila se svom nebu.

 

Kiša

– Ćutiš.
– I ti.
– Ona tišina što je se ne bojim, puna tebe. Ne može sa svakim da se ćuti.
– Dođem ti ponekad…
– Znam, čujem te. Osmehnem se i promrljam nešto, drago mi je kad malo mene uzmeš. Zapitam se da li i ti čuješ, a u istom trenutku shvatim da nije važno. Svi odgovori su samo moje glasne misli. Tišina ne govori, samo traži da je slušamo, a često ne znamo.
– Gde si sada?
– U nekoj drvenoj kućici što sam je našla pored puta. Kad sam pokucala, niko nije odgovorio, a vrata su bila otvorena. Ušla sam da ne pokisnem, valjda se neće ljutiti. Gledam kišu kako udara o velike prozore na krovu i zahvalna sam što sam našla utočište. Volela bih da si tu.
– Možda bih i ja voleo, ali veruj mi, sve je baš onako kako treba da bude.
– To sam naučila. I da ne kisnem.