14. dan – Rovinj – Portorož

Leto eto, prolazi, a u Rovinju kao da za to niko neće ni da čuje. Još je vruće kao u sred avgusta, ulice bruje od turista, marina je prepuna brodova.
U zoru je stigao poziv iz Beograda: bratova trudna žena je u bolnici. Problemi, beba hoće napolje, a nije joj vreme. Svi su se bacili na konačno dostupan internet svim tehnološkim sredstvima na raspolaganju, da nađu hitan prevoz za kapetanovog brata. Ima autobus do Pule, a odatle će avionom za Beograd. Sve se brzo odigralo. Spremili su mu sendvič, otpratili ga na autobusku stanicu i ostali sami; mali mornari zbunjeni, pomalo uzbuđeni i kapetan pod punom odgovornošću.
Isplovili su brzo, organizovano i fino napredovali ka severu. Vreme je bilo lepo, pa su stali u uvali posle Poreča da se okupaju i ručaju.
Nedugo pošto su ponovo zaplovili, nebo se zasivelo. Imali su otvorena jedra da bi malo brže išli, jer je trebalo da stignu u sumrak do Portoroža. Taman su hteli da ih spuste, jer im vetar nije mnogo pomagao, kad ih je zahvatilo nevreme. Dok je kapetan pokušavao da namota prednje jedro, jak udarac vetra istrgao je kormilo iz ruku prvog mornara. Jedrilica se propela kao divlji konj i u sekundi obrnula oko svoje ose. Nekim čudom su svi ostali na palubi i brzo ispravili brod. Uspeli su da sklone jedno jedro, ali je ono glavno bilo napeto kao puška i nosilo ih je u pogrešnom pravcu. Kapetan je rekao nešto nebu i prepustio kormilo drugom mornaru dajući mu naredbu da plovi u vetar. Sa prvim mornarom se privio uz jarbol da pokuša da spusti jedro. Vetar i more su ih bacali tamo-amo, jedro se zaglavilo i nikako da siđe. Spuštali su ga po milimetar i na kraju uspeli da ga ukrote. Dali su gas i okrenuli brod ka Umagu.
Vetar je duvao u njih, usporavao ih, a talasi bacali kako im se htelo. Kapetanu je odjednom bilo jasno da tim ritmom nikako neće stići na vreme u Portorož da vrate brod. Bilo kako bilo, važno je da se svi srećno vrate.
More i nebo su sad bili tamno sivi i iako je negde gore još sijalo sunce, posada je sa mukom razaznavala znakove i obrise obale.
Uplovili su u Umag i ostavili na momenat podivljalo more. Kapetanija je već bila zatvorena i jedva su našli jednog policajca da im overi izlazak. Kad mu je posada saopštila da će ipak pokušati da stigne do Portoroža, odmahnuo je glavom, al’ im je ipak pomogao da isplove.
Dočekalo ih je ljuto more. Ništa, samo napred, rekli su, nije dug put. Ne, nije dug put kad ti se ne žuri i sunce te prati. Motor je urlao, a činilo im se da nikako ne odmiču. U međuvremenu se smračilo, upalili su svetlo i bilo jedini brod na horizontu. Do marine Portorož im je trebalo dobra dva sata i jedva su “uboli” ulaz. Jaka svetla sa obale su ih par puta obavestila da će se nasukati ako ne promene pravac.
Radijom su pozvali marinu i saopštili da dolaze. Službenika koji je već verovatno dremao to nije mnogo obradovalo. Zamolili su ga da im pomogne da se privežu. Struja je bila nemoguća i nosila jedrilicu na druge brodove dok su pokušavali da uplove na svoje mesto.
“Ko li vama dade brod?”, pitao je mrzovoljni službenik kad su mu zahvalili na “pomoći”. Nisu stigli u policiju u Piran da prijave ulazak u Sloveniju, niti da napune rezervoar i kapetan je znao da će zbog toga biti problema.
Ipak je te noći odahnuo i mirno sklopio oči. Dovezao je brod, ceo, neoštećen, i što je mnogo važnije, svoju malu posadu, na odredište.

13. Dan – Unije – Rovinj

“Kuda žuriš?”, pita se kapetan.
Sve u njemu treperi, svud oko njega je mir. More je tiho, usidreni brodovi ćute kao napušteni, a na obali u šumi ništa se ne miče. Sunce izranja sporo i veliko, prosipa zlatno-treperavu putanju ka pučini. Mora se dalje.
A šta kad bi ovde ostali? Kad iznenadni prasak motora ne bi ovu sliku od stakla raspukao? San mornara i svih drugih posada rasuće se kao srča po glatkoj vodenoj ploči. Jata uspavanih riba će se u trenu rasplinuti i razbežati. Čini se kapetanu, da će se i sunce užasnuti i na svojoj putanji poskočiti.
Bori se još malo sa razumom i na kraju mu popušta. Ipak u neko doba treba stići popodne, a nije neko sjajno vreme za plavidbu najavljeno.
Odvezuje konopce, pali motor čiji zvuk pokušava da priguši u ušima da bi ga što manje i napolju bilo.  Trudi se da se što pre išunja iz uvale.
Usmerio je pramac prema rtu Pomer. Ostavljao je za sobom leto isuviše brzo proletelo.

Prelazak Kvarnerskog zaliva činio se beskonačan. Probali su da jedre, ali Jugo nije sarađivao. Duvao im je tačno u krmu i jedra su se nemoćno bartgala. Skidali su ih i podizali nekoliko puta, menjali pravac. Digli su se i talasi ljuljajući malu jedrilicu tako revnosno da su i oni sa najjačim stomacima počeli da menjaju boju.
I tako ceo dan, “natenane” do Rovinja. Mislili su usput da posete Arenu, ali kad su bili ispred Pule, svi su se izjasnili da samo što pre žele da stignu na odredište i da osete zemlju pod nogama.
Sidrenje i kupanje na Crvenom Otoku je takođe otpalo posle par opasnih pokušaja da se stisnu između dva već usidrena broda, što zbog uzburkanog mora, što zbog nervoze posade.

Uplovili su u marinu Rovinj i ugurali se u malecni prostor koji im je zaposleni pokazao kao njihovo “mesto”. Istrčali su na rivu i zaputili se kroz gradić još krcat turistima. Okupali su se u moru koje ni nalik nije bilo onom na koje su se bili navikli. Umorni i malo ispražnjeni, brzo su se vratili na brod i bez mnogo priče, zaspali.