“Kuda žuriš?”, pita se kapetan.
Sve u njemu treperi, svud oko njega je mir. More je tiho, usidreni brodovi ćute kao napušteni, a na obali u šumi ništa se ne miče. Sunce izranja sporo i veliko, prosipa zlatno-treperavu putanju ka pučini. Mora se dalje.
A šta kad bi ovde ostali? Kad iznenadni prasak motora ne bi ovu sliku od stakla raspukao? San mornara i svih drugih posada rasuće se kao srča po glatkoj vodenoj ploči. Jata uspavanih riba će se u trenu rasplinuti i razbežati. Čini se kapetanu, da će se i sunce užasnuti i na svojoj putanji poskočiti.
Bori se još malo sa razumom i na kraju mu popušta. Ipak u neko doba treba stići popodne, a nije neko sjajno vreme za plavidbu najavljeno.
Odvezuje konopce, pali motor čiji zvuk pokušava da priguši u ušima da bi ga što manje i napolju bilo. Trudi se da se što pre išunja iz uvale.
Usmerio je pramac prema rtu Pomer. Ostavljao je za sobom leto isuviše brzo proletelo.
Prelazak Kvarnerskog zaliva činio se beskonačan. Probali su da jedre, ali Jugo nije sarađivao. Duvao im je tačno u krmu i jedra su se nemoćno bartgala. Skidali su ih i podizali nekoliko puta, menjali pravac. Digli su se i talasi ljuljajući malu jedrilicu tako revnosno da su i oni sa najjačim stomacima počeli da menjaju boju.
I tako ceo dan, “natenane” do Rovinja. Mislili su usput da posete Arenu, ali kad su bili ispred Pule, svi su se izjasnili da samo što pre žele da stignu na odredište i da osete zemlju pod nogama.
Sidrenje i kupanje na Crvenom Otoku je takođe otpalo posle par opasnih pokušaja da se stisnu između dva već usidrena broda, što zbog uzburkanog mora, što zbog nervoze posade.
Uplovili su u marinu Rovinj i ugurali se u malecni prostor koji im je zaposleni pokazao kao njihovo “mesto”. Istrčali su na rivu i zaputili se kroz gradić još krcat turistima. Okupali su se u moru koje ni nalik nije bilo onom na koje su se bili navikli. Umorni i malo ispražnjeni, brzo su se vratili na brod i bez mnogo priče, zaspali.
Mnogo Dobro 