“Kuda žuriš?”, pita se kapetan.
Sve u njemu treperi, svud oko njega je mir. More je tiho, usidreni brodovi ćute kao napušteni, a na obali u šumi ništa se ne miče. Sunce izranja sporo i veliko, prosipa zlatno-treperavu putanju ka pučini. Mora se dalje.
A šta kad bi ovde ostali? Kad iznenadni prasak motora ne bi ovu sliku od stakla raspukao? San mornara i svih drugih posada rasuće se kao srča po glatkoj vodenoj ploči. Jata uspavanih riba će se u trenu rasplinuti i razbežati. Čini se kapetanu, da će se i sunce užasnuti i na svojoj putanji poskočiti.
Bori se još malo sa razumom i na kraju mu popušta. Ipak u neko doba treba stići popodne, a nije neko sjajno vreme za plavidbu najavljeno.
Odvezuje konopce, pali motor čiji zvuk pokušava da priguši u ušima da bi ga što manje i napolju bilo. Trudi se da se što pre išunja iz uvale.
Usmerio je pramac prema rtu Pomer. Ostavljao je za sobom leto isuviše brzo proletelo.
Prelazak Kvarnerskog zaliva činio se beskonačan. Probali su da jedre, ali Jugo nije sarađivao. Duvao im je tačno u krmu i jedra su se nemoćno bartgala. Skidali su ih i podizali nekoliko puta, menjali pravac. Digli su se i talasi ljuljajući malu jedrilicu tako revnosno da su i oni sa najjačim stomacima počeli da menjaju boju.
I tako ceo dan, “natenane” do Rovinja. Mislili su usput da posete Arenu, ali kad su bili ispred Pule, svi su se izjasnili da samo što pre žele da stignu na odredište i da osete zemlju pod nogama.
Sidrenje i kupanje na Crvenom Otoku je takođe otpalo posle par opasnih pokušaja da se stisnu između dva već usidrena broda, što zbog uzburkanog mora, što zbog nervoze posade.
Uplovili su u marinu Rovinj i ugurali se u malecni prostor koji im je zaposleni pokazao kao njihovo “mesto”. Istrčali su na rivu i zaputili se kroz gradić još krcat turistima. Okupali su se u moru koje ni nalik nije bilo onom na koje su se bili navikli. Umorni i malo ispražnjeni, brzo su se vratili na brod i bez mnogo priče, zaspali.
Posle doručka se mala posada zahvalila Čikatu na gostoprimstvu i hrabro isplovila. Čim su zamakli za puntu, dočekao ih je jak vetar. Plan je bio da odu par uvala niže, okupaju se i da sačekaju na sidru posle podne kada na Lošinj treba da stigne jedan novi član posade. Dok se pripremao za put, kapetanu su iskusni moreplovci pričali o uvali Krivica kao jednom od najlepših mesta na Jadranu. Uska i duboko uvučena u kopno, srećnicima koji su se postavljenih bova dokopali i danima ih nisu napuštali, pružala je utočište od vetra i miomirise borova i roštilja iz obližnjeg restorana skrivenog u šumi.
Već na ulasku u uvalu primetili su gužvu, a i par brodova koji su neprimetno dodali gas ne bi li pre njih zauzeli neko preostalo mesto. Kapetan se nije usuđivao da se po vetru zaputi prema zavučenoj plaži kamufliranoj krivom geografijom uvalice (otud valjda ime “Krivica”). Nije baš bio voljan da utvrđuje svoje sveže sposobnosti menevrisanja između tesno napakovanih luksuznih jahti. Odlučili su da se usidre blizu ulaza kao jedna od jedrilica koja je ušla malo pre njih.
Iako su u teoriji imali tačmu sliku šta je čiji zadatak, nastala je opšta pometnja. Prvi mornar je bio na pramcu spreman sa daljincem za sidro, drugi mornar je kontrolisao dubinu, a kapetan je usmeravao jedrilicu ka vetru.
“Puštaj!”, naređuje. Vetar mu baca kosu u lice, vidi sebe kao na reklami za letnju kolekciju Murphy&Nye-a.
Trrrrr……TAK!
“Ne ide!”, urla prvi mornar sa pramca u vetar.
Kapetan ništa ne čuje pozadi za kormilom. Nikad mu duže nije izgledalo devetkomaosamdesetpet metara. Vidi malog mornara kako se saginje, pokušava da pridigne teško sidro čiji se lanac zaglavio u mehanizmu fino “razrađenom” od strane prethodnih “veštih” posada.
“Zaglavilo se!”, viče plačnim glasom.
Vetar ih je polako i sigurno nosio prema špicastim, niskim stenama uvale, dok je posada sa srećno usidrene susedne jedrilice posmatrala čudnu porodičnu scenu sa zanimanjem. Kapetan je pokušao da se udalji sa sidrom ni na brodu ni u vodi, koje se kao neki patrljak nemoćno klatilo i pretilo da probode brod.
“Stani!”, vrištao je sad prvi mornar i borio se sa upetljanim lancem. Uspeo je malo da pridigne sidro izubijanim rukama tako da je mehanizam proradio. Sa sidrom opet na svom mestu, kapetan se odaljio od obale i drugih brodova na koje ih je struja nemilosrdno vukla, i predožio da opet pokušaju sa druge strane uvale.
Trrrrr…TAK!
“Ne ide!”, viče prvi mornar.
“Zaglavilo se!”, urla.
“Stani!”, ciči.
“Probušićeš brod!”, prognozira očajno, “idemo na stene!”
Urlicima prvog mornara, sad se pridružila i brojna posada druge, srećno usidrene jedrilice.
“Idi tamo!”, savetuje debeli Italijan u crvenim gaćama.
“Vrati se ovamo!”, pametuje svekrva sa posudom za salatu u rukama.
“Probaj onamo”, pridružuje se i kum kome je ovo prvi put na brodu.
Kapetanu je čuvena uvala već uveliko presela, pa se sa klatećim sidrom i oglušen na vrisku, zaputio ka izlazu. Prvi mornar je nekako uspeo da opet namota sidro i u vetar sipao teške reči za brodove i za majke koje svoju decu ovakvim sramnim i opasnim situacijama izlažu.
Vratili su se uvalu više, praznu i široku, sa lepim peščanim dnom i bez ijedne psovke se usidrili. Ni slađeg ručka, ni ponosnije posade. Ronilo se, plivalo, skakalo u more.
Kako je lekcija sidrenja bila savladana, ostalo im je da se oprobaju u jedrenju. Vetar je bio pravi, a kapetanove naredbe bez oklevanja. Mali mornari su se pokazali kao odlični skiperi, a mala jedrilica brza i stabilna.
U međuvremenu je stigla i poruka novog člana posade da je sleteo u Lošinj, pa su se dogovorili da ga ukrcaju u Čikatu gde su stigli puno iskusniji i sigurniji nego prvi put.
Novi član posade je inače kapetanov brat koji već decenijama ne ide na odmor. Ni njemu samom nije jasno kako se otarasio osećaja odgovornosti i sam se ponudio da se pridruži posadi.
Krenuli su odmah, jer je Sunce već bilo počelo da zalazi. Prošli su duž Lošinja, i “ulovili” i svoju prvu bovu na Iloviku.
Ilovik je malo ostrvo južno od Lošinja, sa gradićem na jednoj strani, a grobljem na ostrvcu Sveti Petar ispred. More je bilo skroz mirno. Sa par drugih jedrilica čuo se žamor, a iz grada slaba muzika iz jedinog restorana. Groblje koje ih je tajanstveno gledalo delovalo je umirujuće.
Posle večere je posada polegala po palubi da gleda zvezde, a kapetan se povukao da pere sudove. Kad se o svima i o svemu pobrinuo, spremio je plan plovidbe za sledeći dan i odlučio da je krajnje vreme da počne da piše brodski dnevnik. Početak rečenice koju je započeo u glavi kad je mrtav umoran pao u krevet, u bunilu umora učinilo mu se fenomenalan i obećao je sebi da mora da to zapiše, al’ ko se sad toga seća?
Mnogo Dobro 