Put do Kraja

Kaldrma na Kosančićevom vencu

Iz kraja je otišla polovinom devedesetih, tiho i da mu se vrati. Nije morala da spava pred ambasadama da bi dobila vizu, pa valjda zato nije mnogo ni slavila.
Vraćala se rado i volela da vidi da se ništa nije menjalo, ili barem, tako je njoj izgledalo. Kao da je sve moralo da ostane baš kao kad je otišla, za nju, da se vrati kad joj se bude prohtelo. Dobro, uzeće još malo ovde kad se već može, u Kraju su joj vrata uvek otvorena.
Kada je jednom tako došla da se uveri da je sve “po starom” i poželela da je ponela fotoaparat, pa da ga nosi sa sobom po gradu, posumnjala je da se u njoj, a ne u njenom Kraju nešto menja.
Htela je da slika pogrbljenu baku u crnini što na ciči zimi prodaje štrikane rukavice, razvaljeni šaht koji zjapi na sred trotoara, divlji kiosk nikao preko noći, čopore gladnih lutalica u Knez Mihajlovoj, razlupane stojadine i fiće kako brekću na semaforu, cigansku porodicu na motokultivatoru natrpanom kartonima, da ponese sa sobom malo Balkanskog folklora koji je tih godina dobro prodavao.
Ah, kako je brzo sebe zbog te misli prekorila.

A neki su filmove pravili, knjige pisali, slavni postajali, do detalja svaku bedu rasčlanjivali, pa mešali, prilogođavali, nekim finijim stomacima da bude malo egzotično, a ipak svarljivo, da se jedno veče zabave, uz trube iskaču, a sve pod izgovorom tragične ispiracije, paćenićke kreativnosti, “nemogućnosti adaptacije” blagodetima razvijenog sveta.

Onda odjednom, svet je ubrzao korak. U Beogradu su počele promene i njena generacija bila je na ulici, nosila parole, pevala, potraživala, smenjivala, bežala pred kordonima policije.
Nju su daleko od svega toga nosile rane dvadesete, studije, nova prijateljstva, prva plata, samostalnost, život koji ju je lepo iznenađivao svakog novog dana.
Suviše toga se dešavalo u oba njena sveta, i da je bila samo posmatrač, možda bi joj i bilo uspelo da svojoj kontrolnoj sobi po potrebi skače iz jednog televizora u drugi. Ali, kao kad u filmu raznesu zlikovčevo sklonište, pa ovaj, hteo ne hteo, mora da se suoči sa stvarnošću, tako je i ona morala da izabere na brzinu na koju će stranu. Usput je napisala: opravdavam izuzetak sa nastave zbog sankcija, demonstracija, nesigurnosti, nestašice morala i perspektive. Falsifikovala je potpis i poslala, jer lično da preda nije imala hrabrosti.
Ono što su je godinama učili o ljubavi prema domovini, nekako nije bilo primenljivo kad se domovina smanjila i zamenila ideale, prodavala ih jeftino na televiziji i u novinama.
Tako je ostala daleko od Kraja koji se tresao od bombi, i patila, neizmerno, više zbog osećaja da ga je izdala, nego što je za njega strepela.
Užas je prošao, mnogo više kroz njeno biće, činilo joj se, nego kroz Kraj. Tamo se sve brzo vratilo na svoje, i krenulo dalje, dok je ona ostala da se pita kako je trebalo da postupi.
Kraj se menjao, brže nego što mu je ona dozvoljavala.

“Čekaj, ne idi tamo! Ostani svoj, ne polakomi se, ti vrediš baš takav kakav jesi!”, vikala je za njim i iako još mlada, zvučala sebi kao oni penzioneri sa Glavne Staze Kalemegdana što su igrali šah i prisećali se dobrih starih vremena.

Na krovovima, ružile su se građevine od jeftinih blokova, okićene satelitskim tanjirima koji su oterali gugutke. Ispod oronulih fasada zablistale bi na kratko novootvorene prodavnice šik zapadne robe. Trajale bi par meseci, a onda menjale natpis i vlasnike. Ulice su dobile neka, kažu, stara imena, a ona je odbila da ih nauči. Čak su i njenu školu dali nekom kralju, kao da on nije imao dovoljno. Sve je bilo na prodaju, jeftino, brzo razgrabljeno.
Ali, vreme ju je na napokon naučilo da briga i očaj mnogo ne mogu da promene. Pustila je Kraj da ide gde mu je suđeno, i vraća mu se kad može.
Još uvek ga voli, a sad i drugačijeg otkriva. Prepozna isti kamen u staroj kaldrmi, miris lipa u aprilu, istopljene sveće na ulazu Saborne Crkve, staro drvo uraslo u ogradu škole. Ispuni je poznati zvuk neumornog brujanja kad pogleda prema Ušću, i tišine kad se popne na Tvrđavu. Razume samo onda, da se ništa nije nikada promenilo. Kraj je ostao Kraj, a Trenutak, samo Trenutak.

Dud

Konak je bio blizu. Da bi do njega stigla prelazila je svoju i Zadarsku ulicu, ukoso i bez mnogo gledanja, jer oni semafori koji su baš nekako tada bili postavljeni ionako ničemu nisu služili. Oko Konaka tada nije bilo ograde. Travu su kosili redovno u dvorištu koje su psi i deca koristili ravnopravno.
Unutra je živeo čuvar i ponekada su Konakom prolazili neki drugi važni ljudi. Tada bi se klinci razbežali sa ulaznih stepenica na kojima im nije bilo dozovoljeno da sede. Niko ih iz Konaka nije terao, ali znalo se šta se ne sme.
Retko bi došao i neki turista. Deca su se pitala se šta tu uopšte ima da se razgleda, jer oni sami unutra nikada nisu ni bili. Znali su da je tu jednom živela Knjeginja i da je bilo nekog nezgodnog, turskog niskog nameštaja i ćilima. Zlatna tabla na ulazu značila je nešto važno istoričarima i vodičima, a njima je bilo važno što je Konak imao najbolji zid za “lupanje loptica”, visok i beo, a ispod njega popločano, pa loptica može i da odskoči, jednom, baš kao što treba.

Kad god je išla “kod Konaka”, nosila je reket. Lupala je o zid sve dok ne bi došao neko stariji i bolji, sa aluminijumskim, a ne drvenim reketom, pa je oterao, jer nije bilo mesta za više tenisera.
Sa društvom su se igrali oko duda, starog i obešenog, ali uvek zelenog. Mislila je da je lože kad su joj rekli da se plodovi jedu. Loženja je bilo dosta i usadilo neku sumnjičavost za ceo život.
– Probaj, neće ti ništa biti!, nagovarao je Kristijan. Šuškao kad govori i voleo da se druži sa devojčicama.
– Ma da, šta si se uplašila! Ovi zeleni nisu za jelo, a crni su super!, ubacila se Jovana.
Izgledalo je jako sumnjivo što svi baš nju nagovaraju, a niko drugi da proba. Na kraju je popustila, nije bilo druge, ako je mislila da nastavi da dolazi u isto društvo. Bojažljivo je stavila crn i lepljiv, bobičasti plod u usta dok su je ostali sa interesovanjem posmatrali. Pregrizla ga je na usnama, između prednjih zuba i tamni sok je kanuo na belu majicu. Voće je bilo slatko i mekano, polako ga je sažvakala i počela da guta.
– Jao, što smo te zeznuli!, kriknula je Jelena, a ona ih je sve zbunjeno pogledala.
– To je bre, otrovno! Vidiš da mi nismo jeli, pridružila se jedna mala čijeg se imena ne seća. Išla je u razred niže, ali je bila opasna, pa se družila sa starijima.
Očajnički je pokušala da ispljuje ostatke otrovnog ploda, ali najveći deo je već bio pojeden.
– Moraćeš na ispiranje stomaka, ozbiljna je bila Jovana.
Ispiranje stomaka je bila strašna stvar za koju je čula da su morali da urade nekom nestašnom detetu, kad se nagutalo bakinih lekova. Nije mogla tačno da si predstavi kako se stvar obavlja medicinski, ali je bila sigurna da nije želela na sebi da nauči.
Osećala je kako joj se stomak grči. Zamišljala je crni sok iz voća kako je izjeda iznutra i grabi po crevima. O trovanju je znala malo, ali je znala da se mora u bolnicu, da neće samo proći. Trudila se da zadrži suze koji su joj navirale. Deca nisu znala za milost i nastavljala su ozbiljno da je savetuju.
– U hitnoj pomoći će ti dati nešto za povraćanje, umovao je Kristijan.
– Ma ne, mom ujaku su gurali cev kroz usta sve do stomaka, znala je ona pametna mala.
Nije htela u bolnicu. Nikada tamo nije bila i nikada nije želela da ode, da odgovara na pitanja doktora i medicinskih sestara, da je svi gledaju, okreću, da mora da se skine.
Sat na Sabornoj Crkvi zvonio je sedam sati. Mora kući. Ostali su mogli da ostanu koliko su hteli, ili barem do mraka.
– Reci mami šta si pojela, nemoj da se zezaš sa tim, poručili su joj dok je pokunjeno uzimala svoj reket i loptice.
Videla je njihovo gurkanje i poglede na ivici pucanja u smeh koje su razmenjivali. Znala je da postoji ogromna mogućnost da je cela stvar samo neslana šala, i njena odbrana je bila na tome bazirana.
– Ložite vi nekog drugog, dobacila je.
Ali idući kući, ona druga mogućnost da zloba dece kad se udruže u čopor može da ne zna granice, rasla je u njoj sa svakim korakom. Onih par inspirativnih ideja koje su joj ponudili o daljem razvoju događaja, tražilo je brza rešenja ili barem njihove pokušaje u njenoj glavi.
Čim dođe kući pitaće mamu da li dud može da se jede. Ne, ona će odmah znati zašto pita, i ako je stvarno otrovan, zvaće doktora ili još gore, voditi je u Urgentni. Probaće da povraća, da gurne prst u grlo i da izbaci šta je jela. Pa ako je i bilo otrovno, najveći deo će biti napolju, a ono drugo će se već srediti. Ako to ne ide, onda… ne zna. Videće.
Osećala je slabost u nogama dok je čekala lift. Čim je ušla u stan, šmugnula je u kupatilo koje je čudom bilo prazno. Čula je da mama nešto radi u kuhinji i mirisalo je još pred vratima.
Uzdahnula je, nagnula se nad wc šolju i gurnula dva prsta u grlo. Nešto joj se u stomaku podiglo i zakašljala se.
– Je l’ si dobro?, čula je iz kuhinje.
Nije smela da pusti da je čuju. Na najmanji kašalj, kijanje ili žaljenje na bol u stomaku, odmah su padali najgori prekori i prognoze: “Eto, bolesna si!”, “Zašto me nisi slušala kad sam ti rekla da ne ideš napolje sa tek opranom kosom?”, “Daj da zovemo doktora, preći će ti to na pluća!”. Nikada se nije setila da kaže mami i bakama koliko su takvi komentari bili iritirajući i kontraproduktivni. Zahvaljujući njima naučila je da vešto sakriva sve simptome, da večito ušmrkava umesto da javno izduva nos, da povraća u tišini, a kašalj uopšte nije postojao kao prirodna pojava, jer bi se odmah stvorio neko da analizira ispljuvak i daje svoje mišljenje.
Ništa. Stomak je hteo da joj iskoči kroz usta, a nije mogla sebe da natera da izbaci samo njegov sadržaj.
Izašla je iz kupatila i nezainteresovano prošla pored kuhinje.
– Ej, ima pomfri za večeru!, rekla je veselo mama.
Pomfri je bilo nešto što se spremalo možda jednom godišnje, kada je mama bila u formi za kuvanje. I bake su pravile nešto slično, ali je njihov bio užasno sitan, nejednak i mastan. Mama je znala da iseče krompir na duge štapiće i osuši ga pre pečenja, a posle ga je ostavljala na salveti da se ocedi. Njenog pomfrija nikad nije bilo dovoljno, pošto je posle dve ture, kako nije sve moglo da stane u jedan tiganj, bila već svega sita i “zatvarala radnju”. Nije provodila mnogo vremena u kuhinji, preko dana su tu bile bake da je odmene.
– Nešto nisam gladna, odglumela je nevešto.
– Pomfri ne možeš da jedeš?!
– Ne, stvarno, baš mi se ne jede uveče.
– Za tebe sam pekla!, bila je još jedna od omiljenih porodičih prekora i pokušaja navlačenja osećaja krivice.
“Za tebe sam spremala džigericu!”, iako su svi znali da mrzi džigericu ili: “Celo popodne sam za tebe dinstala tikvice!”, kad su znali da tikvice nikad nije jela i ne namerava. Obično se završavalo sa: “Uf, al’ si tvrdoglava!” i kuvaričinim uvređeno-šatro-žalosnim pogledom.
Ali, kad je znala da je mama koja se nije inače mnogo angažovala oko porodične ishrane, sada stvarno za nju pripremala sa ljubavlju nešto što voli, oblio ju je osećaj krivice čak jači i od straha da će umreti u stravičnim mukama od trovanja te noći.
Nešto je promrsila i nestala u sobi koju je delila sa bratom. On je ležao na svom krevetu i čitao svoju sledeću ozbiljnu knjigu kojom će fascinirati nastavnike.
– Što nećeš da jedeš? Da nisi BOLESNA?, pitao je sa “trunčicom” sumnjičavosti.
– Ma nisam nešto gladna, odgovorila ne sećajući se da je ikada bila tako pitoma sa bratom i odmah se pokajala, jer je znala da je on sad neće pustiti na miru dok ne sazna istinu.
Na svu sreću, stigao je poziv iz kuhinje da je večera spremna, što je njoj dalo priliku da pobegne u krevet i ostane sama sa svojim strašnim mislima. Veseli razgovor brata i mame koji bi inače prisluškivala i skupljala materijal za sledeću prepirku sa naslovom: “Ti njega više voliš”, sada je dopirao do nje kao nejasan žagor. U glavi su joj se ponavljali dogadaji tog poslepodneva. Vraćala se trenutku kada je progutala onu prokletu voćku ili šta je već, i zaustavljala se baš kada je trebalo da je stavi u usta.
– Poješću, ako vidim tebe da prvo jedeš, trebalo je da kaže Kristijanu.
– Hvala, već sam probala, odlično je, mogla je da odgovori na Jovanino nagovaranje.
A ona je pustila da je navuku i sada će umreti u mukama ako su oni nekim slučajem računali da imaju posla sa nekim ko će se sve ispričati mami i veselo otrčati na ispiranje stomaka.
A ona nije jedna od tih. Bila je spremna da umre pre nego što bi pustila da joj guraju neku plastičnu cev u usta. I sad leži u mraku, sa najgorim mislima. Glad nije ni osećala sa svim onim pokušajima povraćanja, a ako slučajno stvarno mora u bolnicu, nikako nije htela da svi vide komade nesvarenog pomfrija pomešane za sokom onog ploda.
“Ko li će doći na sahranu?”, ponudila je sebi novu temu i pokušala da zamisli svoj razred i učiteljicu stisnute oko kovčega. Ideja joj je davala neko nezdravo zadovoljstvo, da vidi toliko ljudi zainteresovanih da za njom žale. Nije nikada bila na sahrani. Jedina prilika koja joj se ukazala, kada je kroz prozor sa trećeg sprata skočio njen 21-godišnji učitelj klavira sa kojim je za vreme časa telefonom maltretirala penzionere, učinila se njenoj mami, a naročito baki previše morbidna za devetogodišnje dete.
“Šta ako se ujutru ne probudim, pa zovu hitnu pomoć i odnesu me u bolnicu?”, prepala ju je nova misao. “Tamo će me sigurno skinuti da mi daju elektro šokove ili ko zna šta drugo.”, plašila ju je više njena gola slika na hladnom metalnom stolu, kao u filmovima, nego elektro šokovi.
Osećala je da je umor savladava i pošto nije osećala neke posebne promene u svom stomaku koji je brižljivo osluškivala, odlučila je da malo odspava, ali da se probudi uskoro kada se ugase svetla i opet pokuša da povraća, pod uslovom da je mama ne primeti dok noću prolazi kroz njenu sobu da bi došla da kupatila.
Spavala je iztrzano i nemirno. Sanjala je da se budila i da hoće da ustane, i nikako da natera sebe da se pridigne. Neko je prilazio krevetu i razgovarao baš blizu nje.
– Neće da se probudi, šta joj je?
– Juče uveče nije ni jela.
– Da zovemo doktora?
Vikala je na sav glas u snu da je dobro, da joj nije ništa, da samo spava, da ne treba nikoga da zovu, ali reči nisu izazile iz njenih usta. Pokušavala je da ustane i pokaže da je sve u redu, a samo je ležala i nastavljala da spava.
Probudila se ujutru pre svih prisećajući se jučerašnjeg događaja istog trenutka kad je otvorila oči. Proverila je na brzinu svoje telo i ustanovila da je još živa, da je stomak prestao da je boli i da je možda izbegla ispiranje stomaka.
“Još oprezno”, mislila je. Nije bila sigurna da je opasnost prošla, pa je za svaki slučaj izjavila da neće doručkovati i da će poneti sendvič u školu.
Prva dva časa tog dana su joj se činila večnost. Pokušavala je grčevima da zaustavi krčenje svojih creva na koje su se svi koji su sedeli blizu nje kikotali. Na odmoru je progutala sendvič koji na sreću nije dala lutalicama na putu do škole kao što je bila planirala i uzela još jednu pogačicu od Sandre.
Treći čas je bio Poznavanje prirode i društva i učiteljica je pričala o zdravoj ishrani. Pitala je đake da nabroje što više voća i povrća i pisala ono što bi oni rekli obojenim kredama na tabli. Učiteljica je imala najuredniji i najdosadniji rukopis koji je ikada videla.
Kada su bile iscrpljene sve obične vrste, došao je momenat za petičare da se istaknu.
– Artičoka! viknuo je zadovoljno Igor dižući dva prsta.
– Čekaj da budeš prozvan! Dobro, artičoka, prekorila je učiteljica i napisala na tabli.
– Celer, čekala je da bude prozvana Ceca.
– Boranija!
– Borovnice!
– Drenjine!
Učiteljica je vredno pisala menjajući boju svaki put.
“Sad ili nikad”, pomislila je ona i digla dva prsta kada je tišina označila da su se petičari ispucali.
– Dud!
– Bravo! Kako se niko pre nije setio! Ima baš drvo tu kod Konaka, ushićeno je pozdravila učiteljica.
Cela je počela da treperi od uzbuđenja i čula je kao u snu kad je učiteljica dodala:
– Samo nemojte da ga jedete, prašnjavo je od ulice!

Mama je pričala kako su u Konaku, kad je ona bila mala, cvetale ruže iza visoke ograde. Nije moglo da se uđe. Nedozvoljeni vrt posmatrao se iz prolaza.

Opet je metalna ograda nikla iz niskog zida od cigle koji su deca sa radošću preskakala. U Konak može da se uđe kad je vreme za posete. Trava je zelena, nema psećih kaka i papirića od žvaka. Stari dud stoji tamo gde je uvek stajao, okružen onim istim kamenim zidićem. Prekrečili su odavno otiske teniskih loptica koje su deca namerno valjala u blatu da bi ostavile što bolji trag. Zid je beo i tužan, skoro tuđ i nikome više interesantan.
A ona, uvek kada pored prođe, zamisli sebe kako ulazi, ozbiljna i kao zainteresovana za istorijsku važnost Konaka. Ide sredinom staze, prelazi par stepenika što vode do drvenih ulaznih vrata, a ono dete u njoj se pobuni i uplaši. U mislima se okrene, kao ozbiljno i dostojanstveno, a detetu se nežno osmehne. Neka vrata baš i mogu, da ostanu neotvorena.