9. Dan – Vrulje – Iž

Očima se čini da su im uzeli boje. Modri se more i srebrne su stene. Odjednom, izranja Sunce i sve je u toploj viraži. Oči bi da viču, svetu celom: “…!”, a reč im ne dolazi. Ni “lepota”, ni “čudo”, ni “nezaborav”, ništa da stane blizu onog što vide. Ne znaju šta bi sa slikom datom. Kapetan moli oči da prestanu da misle. Sliku će već on negde skloniti.
Pali motor dok okolo sve još spava. Želeo bi svaki kamen da vidi, a vreme mu izmiče. Odvešće posadu do sledeće uvale, Lavse, na kupanje i na doručak. Probuđena posada gunđa i pomaže da se privežu ispred malog mola. Jato šparova požurilo je na mrve od doručka. Odveslali su do restorana na obali, reda radi naručili piće i raspričali se sa ugostiteljom. Kornati im nisu više tajna. Saznali si da njima niko stalno ne prebiva. U stvari, ima jedan “luđak” što se pre pet godina preselio na ostrvo, zarastao u bradu i samotinju. Nije ga briga za turiste, mada izgleda da od njih živi. Dođu u njegovu usamljenu uvalu, najedu se njegove ribe i ostave mu dovoljno da može mirno cele godine daleko od sveta da živi. Ostali domaći dođu leti, pa brže-bolje pobegnu na kraju sezone u Murter i obližnja mesta. U Lavsi su bila tri restorana, a sad je samo jedan. Ona kuća prekoputa, “rugoba”, mora da se ruši. A taman je čovjek završio, sve lijepo iscementirao, a stigao nalog. Smeje se ugostitelju brk, ima nešto u onom:” Daboga komšiji crkla krava!”.

Blagi vetar nosi mir, opija. Nikako da krenu, a kapetan bi i ne bi dalje.
Konačno na brodu, dižu gumenjak i kreću punim jedrima. Staće u Ravnom Žakanu da kupe malo voća, pa napred do Iža.
Ravni Žakan se vidi iz daleka, kao Las Vegas iz aviona. Fatamorgana u pustilu Kornata. Moderna niska građevina, sa palmama i lepršavim belim zavesama. Blješti beli brački kamen i ime restorana u zlatnim slovima. Blješte moćne motorne jahte i uniforma momka što ih čeka sa spremnim konpocem na molu. Sve je previše, svemu nije mesto na divljem ostrvu, a opet gosti sede zadovoljno zavaljeni u udobne, bele jastuke na stolicama od bambusa kao da su oduvek za to mesto znali. Jezici se mešaju, domaći se ne čuje. Kelner prilazi, nudi sto. Sa sažaljenjem odmerava neurednu posadu i malu jedrilicu, skroz neuglednu među parkiranim lepoticama. Čak se ni ne ljuti kad saopštavaju da neće ostati na ručku. Ako, čuva jastoge za pristojnije goste. Kupuju najskuplji paradajz i breskve na svetu u luksuznoj radnjici kraj restorana i raduju se dok isplovljavaju iz te nestvarne luke, Olimpa za jahtaške bogove. Vole svaki pedalj napetog jedra što ih nosi dalje. Kapetan je spremio ručak i izneo ga na palubu. Nikad slađe salate i srećnijih morskih životinja koje danas neće biti pojedene. Promiču ostrva i dan. U zalazak se približavaju Ižu na kome malo naselje izgleda kao metropola posle divljine Kornata. Planiraju izlazak na rivu, a ženski deo posade koju će haljinu nositi.
Kapetan se iz prve uparkirava unazad. Sad mu to ide glatko kao po staklu. Nije Iž marina, već gradska lučica. Dobro je i to da se vidi za promenu, al’ se svi prisećaju slobode i prirode prethodnih dana. U jedrilici pored njih su raskomoćeni Austrijanci, malo bučni kapetanu posle tišine mora.
Šetaju rivom. Radnji sa namirnicama koliko-toliko normalnih cena ne znaju da odole iako je uveliko veče i nije vreme za kupovinu. Sa kesama u rukama sedaju za sto restorana na sred rive i osećaju se čudno u civilizaciji. Ne govore o tome, ali im se svima seta poznaje na licima. Ili možda neka tuga što su pramac uperili ka severu gde se nazire kraj putovanja.
U tišini se vraćaju na brod. Austrijancima su stigli gosti i par novih boca, pa sad veselo čavrljaju.
Posadi to ne smeta da u trenutku padne u san. Kapetanu smeta što mu je gumenjak nasađen na prozor kabine, pa umesto zvezdane prašine sad udiše miris užegle gume. I što je vruće. I što je ćebe upilo vlagu. I što ne može da ode gore na palubu da se ispruži zbog preglasnih komšija. I… svašta još nešto…

8. Dan – Žut – Vrulje (Kornati)

Prve komšije su Nemci. Stariji par na starijoj jedrilici sa starijim psom, Dunjom, koju su našli na ulici u Zadru. Žive na moru. Osam meseci su u nekoj od marina, a leti plove po Jadranu. Na jedrilici su ugradili sva moguća pomagala za komforniju svakodnevnicu. Od kupatila u marini do broda, on šeta u gaćama; svaka društvena konvencija pala je u vodu. Gospođa je u kabini. Ko zna šta radi, pita se kapetan. Ona sigurno ima neki drugi, iskusniji raspored od nas, početnika-prolaznika. Kapetan im je malo zavideo. Zamislio je na trenutak takav život i brzopleto zaključio da bi na njega istog časa pristao.
Druge komšije kapetan nije znao da svrsta. Ogromna, bela, motorna jahta sijala se sinoć pod mesečinom, a sad pod Suncem nije čovek u nju mogao da gleda koliko je šljaštila. Vila se sa nje italijanska zastava i slušala se na njoj tiha, klasična muzika. Dve visoke lepojke u belim uniformama prethodno veče postavljale su sto na palubi, sve sa svećama, cvetnim aranžmanom, kristalnim čašama i vinom u onoj posudi za rashlađivanje. Čudno je bilo kapetanu i posadi kada su videli vlasnike broda, dva muškarca srednjih godina, kako svečano večeraju zajedno sa stjuardesama. Al’ to im je dalo neku novu veru da na svetu još postoji ravnopravnost. Ili nešto drugo.

Mir na Žutu bio je omamljujući. Čavrljanje sa vlasnikom male prodavnice u marini opuštajuće. Sedenje u udobnim foteljama restorana i gledanje mora stvaralo je opasnu zavisnost.
Posle lenjog prepodneva podigao se fini maestral. Kapetan se odmah uzvrpoljio, nadigao posadu, i isplovio, sa ulaznicom za Kornate. Podigao je brže-bolje sva jedra i zaputio se ka Maloj Proversi, uskom prolazu ispod Dugog Otoka kroz koji se ulazi u nacionalni park. Jedrili su između malih ostrva samo uz šum vetra. Motor su ugasili i frižider se opet topio, al’ kapetanu se fućkalo. Drugi mornar je preuzeo kormilo i iskusno bacao poglede na jedra da mu budu uvek puna. Slavili su kad su postigli sedam čvorova. Oduševljenje je bilo na vrhuncu kad su prošli kroz Malu Proversu sa otvorenim jedrima.

Kornati, goli kao Mesec, ukazali su se pred njima. Plovili su uz obalu i uživali u prizoru. Pokušaj sidrenja je propao zbog jakog vetra, pa su se zadovoljili onim što su oči videle: obale – visoke kamene litice, izbrazdane vekovima, a moćne kao bedemi. Iza njih suve, puste uzvišice, nepristupačni kamenjari. Ništa se na njima ne pomera, čak i rastinje kao da se skamenilo. Beskorisno, neplodno delo Stvoritelja, vredno divljenja i dugog puta. Dno pod njima se strmoglavljivalo sa 12-13 na 80-90 metara, govorili su instrumenti. Plašila je tamna dubina.
Želeli su da pre mraka stignu do malenog naselja Vrulje, koje je naseljeno bilo samo leti, a ostatak godine napušteno. Dok su se približavali, primetili su dim na vrhu brda iznad samog mesta. Gorela je suva trava, a avion kanader je nadletao požar. Odjedom se zaleteo pravo prema njima, leteći nisko da zagrabi vodu iz mora. Okretao se i pravio akrobacije tik pored njihove jedrilice koja je bila jedina na moru. Ceo spektakl za oduševljenu posadu! Tek posle su saznali da je baš na taj dan slavljena osmogodišnjica od strašnog požara koji se baš u Vruljama zbio i u kome je poginulo dvanaest vatrogasaca. Iako izgleda kao da na Kornatima nema šta da gori, tada je vatra pokuljala neverovatnom brzinom i pregazila nespremne vatrogasce. Avion je tada bio negde drugde i odgovorni to sebi nisu oprostili, tako da je sada kanader gasio mali požar pujom parom. Vatra je bila savladana dok je posada pokušavala da uhvati bovu ispred Vrulja, sve protiv vetra i kapetanovog strpljenja, jer je avion koji ih je nadletao, posadi bilo mnogo zanimljiviji od njegovih komandi. Na sreću, bio je zaniljiv i prisutnima na ostalim brodovima i na obali, tako da se niko nije smejao njihovim trapavim i neuspelim pokušajima.

Zalazak Sunca iz vestern filma, skok u vodu i brzi tuš, spuštanje gumenjaka, pa svi u njega, pravac obala. Scena je smešna, jer je gumenjak očajno ofucan, bez klupe za sedenje, držača za vesla, a još je i puštao vodu. Kako je neko od posade u njega ulazio, pretio je da se prevrne. Veslali su kao indijanci, pevajući u mraku, sa lampom na glavi jednog od veslača. U jedinom restoranu na obali, čudno su ih primili, ali posle toliko vremena na moru, poludivljim mornarima nije uopšte bilo važno šta ko misli.
Te noći su spavali kao omamljeni i omamljeni su bili, Suncem, vetrom, i lepotom Kornata.