“Kuda žuriš?”, pita se kapetan.
Sve u njemu treperi, svud oko njega je mir. More je tiho, usidreni brodovi ćute kao napušteni, a na obali u šumi ništa se ne miče. Sunce izranja sporo i veliko, prosipa zlatno-treperavu putanju ka pučini. Mora se dalje.
A šta kad bi ovde ostali? Kad iznenadni prasak motora ne bi ovu sliku od stakla raspukao? San mornara i svih drugih posada rasuće se kao srča po glatkoj vodenoj ploči. Jata uspavanih riba će se u trenu rasplinuti i razbežati. Čini se kapetanu, da će se i sunce užasnuti i na svojoj putanji poskočiti.
Bori se još malo sa razumom i na kraju mu popušta. Ipak u neko doba treba stići popodne, a nije neko sjajno vreme za plavidbu najavljeno.
Odvezuje konopce, pali motor čiji zvuk pokušava da priguši u ušima da bi ga što manje i napolju bilo. Trudi se da se što pre išunja iz uvale.
Usmerio je pramac prema rtu Pomer. Ostavljao je za sobom leto isuviše brzo proletelo.
Prelazak Kvarnerskog zaliva činio se beskonačan. Probali su da jedre, ali Jugo nije sarađivao. Duvao im je tačno u krmu i jedra su se nemoćno bartgala. Skidali su ih i podizali nekoliko puta, menjali pravac. Digli su se i talasi ljuljajući malu jedrilicu tako revnosno da su i oni sa najjačim stomacima počeli da menjaju boju.
I tako ceo dan, “natenane” do Rovinja. Mislili su usput da posete Arenu, ali kad su bili ispred Pule, svi su se izjasnili da samo što pre žele da stignu na odredište i da osete zemlju pod nogama.
Sidrenje i kupanje na Crvenom Otoku je takođe otpalo posle par opasnih pokušaja da se stisnu između dva već usidrena broda, što zbog uzburkanog mora, što zbog nervoze posade.
Uplovili su u marinu Rovinj i ugurali se u malecni prostor koji im je zaposleni pokazao kao njihovo “mesto”. Istrčali su na rivu i zaputili se kroz gradić još krcat turistima. Okupali su se u moru koje ni nalik nije bilo onom na koje su se bili navikli. Umorni i malo ispražnjeni, brzo su se vratili na brod i bez mnogo priče, zaspali.
Uvek u imali “lufta” u marinama, a u luci na Olibu, gde juče popodne nije bilo besne mačke, jutros su bili stisnuti između dve jedrilice kao sardine u konzervi. Komšije sa desne strane, tihi par iz Austrije u srednjim godinama, očigledno su držale do svoje intime, pa su svu opremu kupljenu u tu svrhu izložili; platno ovamo, šatorsko krilo onamo, vrata od kabine zaključana iznutra, zavese navučene na prozorima, zakukuljeni kao hobiti nisu davali znake skorog buđenja. Oni sa leve strane nisu imali šta da kriju. Sinoć je kod njih bio veliki promet. Jutro je zateklo palubu raskošne, preko četrdeset stopa duge jedrilice sa razbacanim kostimima, peškurima, jastucima, flašama, odelima, sve najbolje marke, da se vidi raskoš i da vlasnici ne haju.
Kapetan nije znao koje bi od komšija izabrao da ga pitaju. “Svakakvih nas ima što plovimo. Kako li mi samo izgledamo drugima?”, pomislio je i sišao sa broda da se malo razgiba.
I mornari su mu se ubrzo pridružili. Dok su hodali ka jedinoj prodavnici na ostrvu, dogovorili su se da što pre pođu i da usput stanu da se okupaju na Susku, pre nego što se zapute ka Unijama.
Avaj, vreme je očajnom kapetanu klizilo iz ruku zajedno sa kontrolom svoje šarolike posade. U prodavnici je trebalo da uzmu samo neophodno, ali se usput korpa napunila svim i svačim, pa na kasi nije bilo dovoljno lokalne valute. Nema problema, skoknuće kapetanov brat do susedne pošte da zameni malo evropskih para. Kapetan je tako šarao po radnjici sa dva mala mornara i razgledao. Čekanje se razvuklo, pa je započeo razgovor sa prodavcem. Uskočili su i kupci, i razne su informacije bile razmenjene. Od kapetanovog porekla do zimske klime na ostrvu što slanom burom zaledi sve što živo zatekne. Brat se pojavio posle dobrih pola sata sa promenjenim novcem, cd-om dalmatinskih pesama, razglednicama, markicama i gomilom informacija o plavuši zaposlenoj na pošti. Taman je krenuo da malo pročavrlja sa prodavcem kad ga je kapetan izgurao napolje.
“Ali crkvu moramo da vidimo!”, zavapio je, i kapetan je morao da popusti. Prošetali su do crkve, koju su lokalni zvali “katedrala”. Taman su hteli da uđu, kad je bratu po stoti put tog jutra zazvonio telefon. Važan poslovni problem rešavao se ispred “katedrale” dok je posada čekala. Nije se rešio, i još su neki oblaci počeli da se skupljaju. Kapetan je nestrpljivo pošao prema luci, pa ko hoće na brod nek ga prati, crkva može i neki drugi put da se vidi.
Isplovili su polako, nošeni čudnim vetrom i praćeni oblacima koji su s vremena na vreme puštali poneku kap. Bilo je već kasno i kupanje na Susku je odloženo za sledeće krstarenje. Prošli su između Ilovika i Lošinja. Učinilo im se da je neka sasvim druga posada baš tu nevešto upravljala ovim istim brodom pre nepunih deset dana. Mornari su sad bili zreli, staloženi, upućeni u tajne moreplovstva. Prisetili su se neuspelih pokušaja pristajanja, sidrenja, jedrenja, i čestitali svako u sebi na napretku.
Uplovili su u Maračol, lepu uvalu na istočnoj strani Unija utrkujući se sa nekom austrijskom momčadi. Bili su sebi malo smešni kad su videli more praznih bova kako čekaju. Sezoni je bio kraj i neće biti problema za mesto. Maračol je mirno i prostrano utočište za brodove koji će sutradan krenuti preko Kvarnerskog Zaliva. U uvali je napuštena fabrika sardina i neki vojni objekat. Odatle staza vodi preko ostrva do gradića na drugoj strani.
Okupali su se u moru i spremili za izlazak. Na svu sreću gumenjak pušta vodu, pa nije bilo potrebno da se previše lickaju; ionako će biti mokri dok stignu do obale. Odveslali su do mola, izvukli Dinkića (gumenjak je tako kršten na početku puta – valjda od onog engleskog “dinghy” ) napolje i izvrnuli ga da se suši.
Lagano su krenuli uzbrdo, a onda počeli da skaču i trče, željni kopna. Sunce je zalazilo i puštalo neverovatne boje da se razlivaju po nebu. Mirisi divlje žalfije i origana zbunjivali su čula koja nisu znala čemu da posvete više pažnje. Na vrhu brda nalazi se kapelica okrenuta pučini i brodovima koji dole, malecni kao beli mravi, vredno uplovljavaju i isplovljavaju. Tu negde počinju i prve kuće i fenomenalan pogled. Ni na Unijama nema saobraćaja. Ulice su uske, popločane kamenom, a kuće stare i lepe. Susreću i prve ljude, večerno obučene. Na rivi je živo, a opet tajanstveno. Neka odabrana publika stigla je do ovog ostrva. Nije ono za sve.
Oba restorana su puna, ali u jednom ipak nalaze sto. Godi im prisustvo ljudi, žamor, pomešana muzika, mirisi roštilja, užurbanost kelnerice. Posmatraju sa interesovanjem, kao mala deca. Kao da ih je samotarenje na moru naučilo da sve ima svojih čari. Uživaju u večeri, šetnji po mraku do mesta gde ih je Dinkić osušen čekao, dugom veslanju između uspavanih brodova tražeći među njima njihov, pevušenju, tihom da ne probude usnule posade, svi zajedno, neke dugo nepevane melodije.
Prostrli su ćebad po palubi, stisli se i zaspali pod zvezdama.
Pred Molatom se već muvaju barčice. Malo mesto je zaživelo sa prvim suncem, a prekoputa, na južnoj strani Ista, ništa se ne događa. Još spavaju posade proređenih jedrilica.
Kapetan se probudio kao po običaju pre svih i otplivao ka obali. Voda mu se učinila malo mutna. Sećao se nekog čistijeg Jadranskog mora, ali nije hteo da zanoveta, čak ni samom sebi. Stene su bile dosta nepristupačne, bodljikave i klizave. Nije izašao iz vode da po njima prošeta. Eto, neće moći da kaže da je bio na Istu…
Vratio se na jedrilicu i obradovao se ribama koje su dojurile kad im je bacio neke ostatke jučerašnje večere.
Ubrzo je dojurio i domaćin sa Molata na motornom čamcu, doneo svež hleb, poželeo dobro jutro, i naplatio noćenje na bovi. Okupali su se još jednom u uvali, pa zaplovili. Vetar nije bio baš pravi, ali su ipak malo jedrili i natenane stigli do Oliba. Pomogao im je da se privežu za dugački cementni molo mornar iz luke sa čudnim akcentom. Na pitanje odakle je, objasnio je da je rodom sa Oliba, ali da je najveći deo života, kao uostalom i većina stanovnika ostrva, proveo u Americi. Prebacili su se na engleski, i mornar se istog trenutka rastopio od ljubaznosti. Preporučio je gde da odu na ručak, koja je najlepša plaža i šta sve treba na Olibu da vide. U jednom od dva restorana na obali, raspričali su se sa mladim konobarom koji je studirao istoriju i znao svašta. Njegov gazda im je doneo pune gajbe povrća iz svog vrta i grožđe sa svoje loze. Mislili su da isplove to popodne i da nastave put, ali nešto im je reklo da će teško naći mesto spokojno kao ovo, pa su odlučili da im se nikud ne žuri i da baš mogu na Olibu da prenoće.
Olib, gde se skuplja voda
Kad ideja o žurbi nestane, svet poprimi neke druge boje. Laganim korakom se zaputi zadremalim uličicama, pomazi se umiljato pseto u neograđenom dvorištu, popne se na zapuštenu kulu izvidnicu, i dugo se, dugo brčka na prelepoj peščanoj plaži, koju je, kažu, i slavni maršal mnogo voleo.
Tup pad jabuke sa ničijeg drveta, vetar među maslinama, zrikavci, šušti lišće smokve dok traže među njim žute plodove. Zamirisale su divlje kupine gusto zamršene u prkosno žbunje. Među njima nazire se jedna šljiva, rodila kao usred Šumadije, ponosna kao odomaćeni dođoš.
Na Olibu nema automobila, nema ni puteva. Prođe po neko električno vozilo nalik onim što ih je kapetan viđao u “Dinastiji” kako kruže po golf terenima. Nema čak ni bicikala, tek poneki Tomos. Nikome se nikud ne žuri i ne ide.
Predveče su doplovila dva turistička broda sa raspevanim Česima i još poneka privatna jedrilica.
Posada se posle večere umorna rasporedila po palubi, a kapetan je još jedom otišao u kratku šetnju ostrvom. Vratio srećan u intimu broda, dobro se ušuškao, zahvalio svoj komad zvezdanog neba, i sa osmehom zaspao.
Prve komšije su Nemci. Stariji par na starijoj jedrilici sa starijim psom, Dunjom, koju su našli na ulici u Zadru. Žive na moru. Osam meseci su u nekoj od marina, a leti plove po Jadranu. Na jedrilici su ugradili sva moguća pomagala za komforniju svakodnevnicu. Od kupatila u marini do broda, on šeta u gaćama; svaka društvena konvencija pala je u vodu. Gospođa je u kabini. Ko zna šta radi, pita se kapetan. Ona sigurno ima neki drugi, iskusniji raspored od nas, početnika-prolaznika. Kapetan im je malo zavideo. Zamislio je na trenutak takav život i brzopleto zaključio da bi na njega istog časa pristao.
Druge komšije kapetan nije znao da svrsta. Ogromna, bela, motorna jahta sijala se sinoć pod mesečinom, a sad pod Suncem nije čovek u nju mogao da gleda koliko je šljaštila. Vila se sa nje italijanska zastava i slušala se na njoj tiha, klasična muzika. Dve visoke lepojke u belim uniformama prethodno veče postavljale su sto na palubi, sve sa svećama, cvetnim aranžmanom, kristalnim čašama i vinom u onoj posudi za rashlađivanje. Čudno je bilo kapetanu i posadi kada su videli vlasnike broda, dva muškarca srednjih godina, kako svečano večeraju zajedno sa stjuardesama. Al’ to im je dalo neku novu veru da na svetu još postoji ravnopravnost. Ili nešto drugo.
Mir na Žutu bio je omamljujući. Čavrljanje sa vlasnikom male prodavnice u marini opuštajuće. Sedenje u udobnim foteljama restorana i gledanje mora stvaralo je opasnu zavisnost.
Posle lenjog prepodneva podigao se fini maestral. Kapetan se odmah uzvrpoljio, nadigao posadu, i isplovio, sa ulaznicom za Kornate. Podigao je brže-bolje sva jedra i zaputio se ka Maloj Proversi, uskom prolazu ispod Dugog Otoka kroz koji se ulazi u nacionalni park. Jedrili su između malih ostrva samo uz šum vetra. Motor su ugasili i frižider se opet topio, al’ kapetanu se fućkalo. Drugi mornar je preuzeo kormilo i iskusno bacao poglede na jedra da mu budu uvek puna. Slavili su kad su postigli sedam čvorova. Oduševljenje je bilo na vrhuncu kad su prošli kroz Malu Proversu sa otvorenim jedrima.
Kornati, goli kao Mesec, ukazali su se pred njima. Plovili su uz obalu i uživali u prizoru. Pokušaj sidrenja je propao zbog jakog vetra, pa su se zadovoljili onim što su oči videle: obale – visoke kamene litice, izbrazdane vekovima, a moćne kao bedemi. Iza njih suve, puste uzvišice, nepristupačni kamenjari. Ništa se na njima ne pomera, čak i rastinje kao da se skamenilo. Beskorisno, neplodno delo Stvoritelja, vredno divljenja i dugog puta. Dno pod njima se strmoglavljivalo sa 12-13 na 80-90 metara, govorili su instrumenti. Plašila je tamna dubina.
Želeli su da pre mraka stignu do malenog naselja Vrulje, koje je naseljeno bilo samo leti, a ostatak godine napušteno. Dok su se približavali, primetili su dim na vrhu brda iznad samog mesta. Gorela je suva trava, a avion kanader je nadletao požar. Odjedom se zaleteo pravo prema njima, leteći nisko da zagrabi vodu iz mora. Okretao se i pravio akrobacije tik pored njihove jedrilice koja je bila jedina na moru. Ceo spektakl za oduševljenu posadu! Tek posle su saznali da je baš na taj dan slavljena osmogodišnjica od strašnog požara koji se baš u Vruljama zbio i u kome je poginulo dvanaest vatrogasaca. Iako izgleda kao da na Kornatima nema šta da gori, tada je vatra pokuljala neverovatnom brzinom i pregazila nespremne vatrogasce. Avion je tada bio negde drugde i odgovorni to sebi nisu oprostili, tako da je sada kanader gasio mali požar pujom parom. Vatra je bila savladana dok je posada pokušavala da uhvati bovu ispred Vrulja, sve protiv vetra i kapetanovog strpljenja, jer je avion koji ih je nadletao, posadi bilo mnogo zanimljiviji od njegovih komandi. Na sreću, bio je zaniljiv i prisutnima na ostalim brodovima i na obali, tako da se niko nije smejao njihovim trapavim i neuspelim pokušajima.
Zalazak Sunca iz vestern filma, skok u vodu i brzi tuš, spuštanje gumenjaka, pa svi u njega, pravac obala. Scena je smešna, jer je gumenjak očajno ofucan, bez klupe za sedenje, držača za vesla, a još je i puštao vodu. Kako je neko od posade u njega ulazio, pretio je da se prevrne. Veslali su kao indijanci, pevajući u mraku, sa lampom na glavi jednog od veslača. U jedinom restoranu na obali, čudno su ih primili, ali posle toliko vremena na moru, poludivljim mornarima nije uopšte bilo važno šta ko misli.
Te noći su spavali kao omamljeni i omamljeni su bili, Suncem, vetrom, i lepotom Kornata.
Sa vrha brežuljka na malom ostrvu, prva svetlost slivala se otkrivajući gomilicu skromnih, kamenih kuća. Kao da je neko hteo da ih sve prospe blizu glavnog mola, a neke su se dalje od njega otkotrljale. Jedrilica se nije pomakla od sinoć, osim što ih je struja okrenula oko bove, pa je slika koju su juče zapamtili sad drugačije izgledala. Sa Svetog Petra (ostrca sa grobljem naspram Ilovika), tajanstvenog i tihog u sumrak, gledala je u njih jedna ovca, a zrikavci su se nadvikivali među sobom. Sve drugo je ćutalo i kupalo se lenjo u zlatnoj svetlosti.
Ilovik kako ga još nisu videli
Kapetan je skočio u more i pustio se da ga struja nosi. Zar je dovoljno što je tu kao svedok, zapitao se. Da li ovom Trenutku duguje nešto više? Da ga zapamti, da ga opiše, podeli sa nekim? Trenutak ništa od toga nije tražio. Samo se nudio u svoj svojoj lepoti. Možda smo i mi trenutak, mislio je kapetan, i naše je tek da zračimo najlepše što umemo. Možda će ko je blizu tada dobiti više nego kad verujemo da treba da damo. Možda će ko je blizu tada i sam početi da zrači…
Ilovik, isplovljavanje
Trgnuo ga je iz razmišljanja pljusak blizu broda. Prvi mornar je izronio sa maskom. Njega nije Sunce izmamilo iz kreveta, već savesnost. Juče uveče istresli su u more zajedno sa mrvama neki plastični deo koji se on bio nameračio da izroni iz šume morske trave nad kojom su se nalazili. Posle par neuspelih pokušaja, odvezali su se i pokako zaplovili.
Prvi mornar, prvo sunce, veliki brat
Brzo su stigli do lepe uvale na Silbi, gde je nekoliko brodova još spavalo. Spustili su gumenjak u vodu i, ko u njemu, ko plivajući, prešli do obale.
Utabana staza je od mola vodila kroz šumu i pošto je bila jedina, zaputili su se njome. Između zidića, kamenjara i drveća koje je ličilo na maslinke, ali nije imalo nikakve plodove, posle duže šetnje stigli su prvih kuća i do prvog iscementiranog puta. Po raznim prevoznim sredstvima koje su tu susreli, od viljuškara do motokultivatora i traktora, nije im trebalo dugo da zaključe da na Silbi nema automobila. Par radnji, dva-tri restorana, jedan kiosk sa kineskom robom, ostalo su bile vikendice i kuće lokalnih stanovnika. Pao im je u oči čudan toranj – izvidnica uzidan u kameni zid lepe, stare vile. Priča se da ju je davno izgradio jedan kapetan sa Silbe. Voleo je devojku kojoj je obećao da će je ženiti, ali kako se dugo nije vraćao sa svojih putešestvija, devojka se udala za drugoga i rodila ćerku. Kapetan je nesrećan proveo niz dugih godina na moru, ali jednom kad se vratio na Silbu, ugledao je devojčicu koja je bila slika i prilika svoje majke. Godine ga nisu sprečile da si obeća da će čekati devojče da poraste, pa ako majku nije mogao da ima, imaće barem ćerku. I tako bi. Samo što se ni tada nije skrasio, već sve dalje i duže plovio, a mladoj nevesti je sazidao toranj da sa njega gleda more i luku i prva sazna kad joj se muž vraća.
Oko glavnog mola gde je pristajao trajekt sa novostima i turistima bila je uobičajena gužva. Mala posada je bila srećna kad se iz te pometnje zagubila u uličicama koje su mirisale na smokve. Završili su pod pergolom prijatnog i preskupog porodičnog restorana, gde su svi bili jako ljubazni, a posada mirna i namirena.
Šetnja nazad do broda učinila im se mnogo kraća. Isplivali su se dobro u uvali i pošli dalje.
Plen sa Silbe
Pretvarali su se malo da jedre, jer je vetar bio slab, ali je kapetan voleo da trenira posadu, pa mu nije bilo teško da diže i spušta jedra i nervira se kad se posada zaplete u konopce.
Prvi mornar
Predveče su stigli do Dugog Otoka i zavili pravo u uvalu Pantera. Kapetan je mogao da zamisli veliku uvalu samo par nedelja ranije, nakrcanu brodovima i vriskom posetioca. Sad je nudila širinu i spokoj. Privezali su se bovu daleko od prvog broda i poskakali u more puno bestidnih šparova.
Slani i beskrajno srećni, te večeri dugo su sedeli na palubi i pričali, a Mesec se pokazao onako kako je znao iako još nije bio spreman; tek sutra će biti pun. Kapetan se opet zamislio… Blago Mesecu, on ne brine, i da ga nepunog vide, i svašta iza leđa da mu pričaju, on će da sija.
Naviru, bujaju reči, pa zaneme na usnama kao reka ponornica kad naglo u zemlju propadne. Nešto je red da kaže, misli kapetan, i panično u sebi raspliće u čvor zamršene uspomene prethodnog dana, ne bi li među njima na brzinu našao neku što bi, da je pomene, rasterala sumaglicu sa pomoćnikovog lica. Oseća da je zalud, da je pomoćnik sam u maglu zaronio, iako se pretvara da je kapetan taj Svevišnji što u ljudima vreme menja. Igrao se kapetan već te igre, pa se brzo doseti da igra može mučna da postane kad u srce dira. Nasmeje se, i dođe mu pomoćnika da zagolica, obučenog da ga gurne u more sa mola i da za njim skoči, pa ga još par puta potopi. Vidi u sebi jasnu sliku, lice mu ozareno kao u deteta kad trči po kiši. A onda primeti da taj osmeh, a ne reči, krišom svlače sumornu masku sa pomoćnikovog lica.
Hodaju polako istim korakom ka gradu. Pomoćnik tog jutra ide hidroavionom za Pulu. Odatle će već naći neki prevoz do Portoroža gde je ostavio auto.
Sede u kafiću na rivi čekajući vernog Vittoria koji će za dogovorenu cenu povesti pomoćnika do aerodroma. Reči su tihe, retke, ali iskrene i spontane.
Kapetan smešta pomoćnika u taksi i namiguje vragolasto Vittoriju (ipak žensko svoje čari ne treba da skriva). Kapetan je sad sam. Ne pada mu teško teret odgovornosti, već se njime sladi. Vraća se na brod sa toplim burekom i jogurtom za posadu i odlučuje da provede dan na Lošinju i tek sutradan isplovi.
Kupanje, vožnja malim gumenjakom sa plastičnim veslima do druge strane uvale, lenčarenje, uveče šetnja gradom, pravo letovanje.
Kakav je to kapetan što tako čvrsto spava! Sidro je moglo da popusti, brod da se nasuče, uragan da ih ponese, ništa on ne bi prometio. Kada su ga koraci pomoćnika po palubi prenuli iz sna, još je bila noć. Pomoćnik je, kao svi pravi moreplovci, bio uvek na pozoru. Dremajući je osluškivao talase kako blago lupkaju o brod i na svaku promenu je izlazio da proveri da li se pomeraju. Kapetan se malo zastideo svoje nesvesne nemarnosti i brzo skočio iz kreveta.
Pomoćnik je motao razbacane konopce i pripremao se za polazak. Nebo je na horizontu postajalo nežno ružičasto. Mali grad pred kojim su se ukotvili bio je tek tamna senka na obali. Kapetan je pokušao da razazna zanimljive detalje o kojima su mu pričali, ali nije ništa vredno pažnje mogao da vidi. Iz daljine se čulo zavijanje jakog vetra koji se približavao. Bez puno reči dogovoreno je da što pre isplove prema Malom Lošinju, nadajući se da će uspeti da prestignu loše vreme. Sidro su brzo podigli, upalili motor i krenuli. Uskoro je iz broda izvirila i razbarušena kosa prvog mornara. Odgovoran kakav je, nije mogao da nastavi da spava, iako je kapetan znao da mu je odmor potreban. Drugi mornar je mnogo ravnodušniji. Ne brine ni o čemu, i zato što mu se u životu sve namesti onako kako poželi, ni jutarnji san mu niko ne remeti. Izaći će malo kasnije kad mu bude odgovaralo.
Nebo se natuštilo čim su krenuli. Prvo poneka kap kiše, a onda su se digli i talasi, sve veći i veći. Vetar, jak Jugo, udarao je tačno u pramac. Mala jedrilica se ljuljala kao ljuska oraha. Nekoliko puta su se sa vrha visokog talasa stropoštali pravo u podnožje sledećeg, a ovaj bi ih veselo poklopio i od glave do pete okupao. Tada bi se dole iz kabine čula grozna lomljava i pretumbacija, ali kapetan sad nije mislio o stvarima. Posada se šćućurila u nekim više-manje zaštićenim pozicijama na palubi, i uživala! Sve je to bilo novo za njih, a nema veće sreće za decu nego kad se sve obučeni smoče. Prvi mornar je bio jako ponosan da preuzme kormilo. Mogu majke da se bune koliko hoće što im deca sate provode pred kompjuterima, al’ kako se on izveštio igrajući “Assassin’s Creed” i sad odvažno jezdio bez ijednog pogrešnog poteza, kapetan je mogao samo da zavidi. Iskoristio je trenutak da sa drugim mornarom šmugne u toplu, suvu kabinu i da na trenutak, uljuljkan morem, dremne.
“Evo ja preuzimam”, viknuo je bunovno kada je posle nekog vremena, koje se njemu učinilo kratko, navrat-nanos izleteo na palubu.
Prvi mornar je i dalje kormilario, a more se bilo skoro smirilo. Mali Lošinj, obavijen niskom maglom, promicao je sa njihove leve strane. Prošlo je skoro sat vremena, a da kapetan nije ni primetio. Opet se zastideo, ali ga je brzo prošlo. “Svašta more nauči čoveka”, pomislio je. Ako je kapetan ljut na kapetana, kako će ovaj brodom da komanduje? Tako je kapetan oprostio kapetanu što je opet omanuo i mirna srca preuzmeo kormilo, zahvaljujući svom prvom mornaru i pomoćniku što su brodom bezbedno upravljali.
Mali Lošinj i nije neko mesto za pristajanje, barem tako smatra kapetan, a mnogi će mu protivurečiti. Brodogradilište, gužva, nagurani brodovi, a i more je neke čudne boje. Kapetan voli prirodu i osamu. Osim toga, dosta vremena bi se izgubilo u ulasku i izlasku iz luke, tako da je odlučeno da stanu u uvali Čikat, sa zapadne strane ostrva. Odatle se lepom šetnjom kroz borovu šumu stigne do grada i uživa u letnjoj vrevi.
Čikat je lepa, prostrana uvala, sa malom marinom i velikim, luksuznim hotelom “Bellevue”, nedavno završenim u dnu uvale. U marini ima mesta tek za nekoliko brodova, što kapetan nije znao, a iskusni pomoćnik jeste, pa se radovao, jer je potajno želeo da se tamo tog dana smeste.
Neko na obali pokazuje gde da uplove, posada sprema konopce, a kapetan pokušava da uprkos struji ubode pravo mesto između dva već parkirana broda. Mic po mic, sa malo gurkanja praćeni zabrinutim licima ljudi sa drugih brodova kad su videli da žensko upravlja, uplovili su do drvenog mola. Ima nešto posebno u tim momentima kad je na brodu koji manevriše veliko komešanje, a ostatak sveta, kao da lebdi, zastane. Onda brod pristane, uvežu se konopci, i život krene dalje. Nastavi se zveckanje čaša, smeh, žamor, galebovi opet zaskiče i talasi počnu da zapljuskuju. Novi brod i posada kao da se stope sa okolinom, i tako sve dok opet neko novi ne stigne.
Pasarela, pa koraci po molu posle dva dana plovidbe, najduže do sada kapetanu i mornarima. Borova šuma odiše posle kiše. Zemlja isparava zagrejana Suncem koje se odjednom pojavilo u svoj snazi između oblaka.
Pomoćnik oseća da je njegov zadatak ispunjem i diskretno se udaljava da potraži prevoz nazad kući. Kapetanu je malo neprijatno. Zna da nije nimalo ispunio pomoćnikova očekivanja. Ne kao kapetan, tu se dosta iskazao, već kao predmet interesa pomoćnikovih osećanja koja su bila jasno naglašena još pre polaska. Nadoknadiće na neki drugi način, razmišlja. Jeste ovo odmor, ali sada ima da brine o posadi i o putovanju pred njima.
Na svu sreću, pomoćnik ne pravi od toga problem i prilagođava se situaciji koju pokušava da razume. Pošto nije našao rešenje za povratak, prilegao je privremeno na palubi, a kapetan je odveo posadu-potomstvo da se okupaju na obližnjoj plaži. Rasterani kišom, turisti su se slili u grad, a uvala je bila prazna. Poneko od osoblja je čistio stazu od iglica i iznosio ležaljke i suncobrane. Voda je bila jadranska, čista, puna morskih ježeva. Okupali su se na brzinu i posle dugo uživali ispod toplog tuša.
Svi zajedno su prošetali do Malog Lošinja, još prepunog posetioca. Izmešani jezici i mirisi, kapetanu je posle tišine mora, sad tutnjalo u glavi. Grabili su kroz gužvu, ne znajući tačno kuda. Valjda da vide šta treba, pa da se brže bolje vrate u mir Čikata.
Sunce je bilo na zalasku kad su uzeli taksi do Velog Lošinja. Barba Vittorio je ime dobio od majke Italijanke, a veru od oca Bosanca, pa nekom čudnom kombinacijom stigao iz Sarajeva u Lošinj, i tu ostao. Dogovorili su sa njim za cenu i stigli do prelepog gradića baš na vreme da ga vide naspram obojenog neba. U Velem Lošinju vlada neka druga atmosfera. Riva je mala, i uprkos upornim posetiocima, jako intimna. Kuće, obnovljene sa dosta pažnje, uglavnom su postale restorani i lokali. Sve je te večeri izgledalo svečano. Niko nije vikao ili trčao. Par koraka od rive, stare vile i visoki čempresi čuvali su auru nekad gospodskog grada. Mirisalo je po biljkama iz vrtova sakrivenih iza kamenih zidova, po lignjama na žaru, i po parfemu starije Italijanke koju su prestigli penjući se nazad do mesta gde ih je čekao Vittorijev taksi.
Na brodu su se mali mornari ušuškali u svojoj kabini i istog trena zaspali.
Kapetan je još malo bez reči sedeo na palubi sa pomoćnikom koji se sa svim pravom povređenog muškog ponosa durio kao dete kome nisu dali slatkiše. Kapetanu je bilo malo žao, ali pošto je znao sa decom, a i bio je malo iscrpljen od dugog dana, poželeo je “laku noć” i nestao u kapetanskoj kabini prepuštajući noći da se postara o svemu o čemu on nije stigao.
Kao u filmu, u zoru stiže pojačanje. Kapetan je još zelen i neiskusan, a ispred njega su Kvarnerski zaliv i moćan Jugo. U zadnjem se trenu zabrinuo za sigurnost posade, zaključao ponos u potpalubu i pozvao pomoć. Još mu nije jasno na koji će se način odužiti i nekako neće o tome da razmišlja. Ipak, kapetan je žensko, a pomoć je muško. A muško bude nekad zainteresovano za žensko, i zato je spremno na ustupke i na kavaljerstva koje žensko rado i olako prima praveći se blesavo. Ako nije na moru, ono barem u životu kapetan je nešto iskustva stekao i zna da ništa nije besplatno. Zaključao je u potpalubu i predstojeći dug i zna da će morati, kada se akoBogda bude srećno i sa kompletnom posadom iskrcao, i potpalublje da očisti.
Isplovljavanje u zoru
Krenuli su klizeći sa Suncem po moru glatkom kao staklo. Posada još spava, dok pomoćnik, iskusni moreplovac odvezuje konopce. Kapetan je za kormilom, prvi put u životu svečano isplovljava sa svojim brodom, pravac Piran.
Kapetan nije nikada Piran video sa mora. Poznaje uličice i rivu venecijanskog gradića, ali sa vode je druga stvar. Stručno i bez oklevanja pristaje uz prazan carinski molo, a u sebi se tiho zahvali Proviđenju na pomoći. Ustupio mu je kapetan kormilo još onomad kad je poželeo da se na ovaj put sam sa dva maloletna mornara zaputi.
Obavlja birokratske obaveze kao svaki kapetan kad isplovljava iz jedne države: pokazuje dokumente svog broda i piše listu posade. Pored svog imena stidljivo stavlja “kapetan” i čeka reakciju mlade, stroge policajke. Njen osmeh je pravi, ozbiljan i nimalo sarkastičan. Vraća dokumente kapetanu i otpozdravlja, s poštovanjem, kao kolegi.
Isplovljava iz puste luke malo hrabrijeg srca. Tartinijev Trg se presijava u jutarnjem svetlu. Šteta da nema vremena da gradom prošeta i da povede posadu do onog mesta gore na tvrđavi. Nekad je tamo voleo dugo sam da sedi gledajući more kako udara u visoke zidine.
Misli, uspomene, pobegnu kao mušice kad se pogled čvrsto zakuje za pramac broda i horizont ispred njega. Put je dug, nove luke čekaju. Starima će se vraćati u snovima, ili možda neće, kad bolje razmisli. Kapetan udahne jutro, more, tišinu i poželi da je nigde drugde.
Do Umaga je put kratak, ispunjen ponekom reči uglavnom tehničke prirode razmenjenom sa pomoćnikom. Leto je, nema šta led da probijaju, a i već su plovili zajedno. Kapetan ceni pomoćnika, jer su njegove reči odmerene i nikad suvišne.
Dugački molo u Umagu prazan izgleda mnogo duži nego u sećanju. Za komotno pristajanje mesta koliko hoćeš, a i mali mornari su se usput probudili, pa spretno spremaju konopce za privezivanje.
Nova država, opet carina, policija, kapetan sad već zna kako ide procedura. Papire su sredili za čas i nestrpljivo se ukrcavaju na brod.
Istra, duž obale
Promiče sa leve strane Istra: Savudrija, Novigrad, Poreč, Vrsar, Rovinj. Razvili su jedra, više posadu da uvežbaju nego što ih vetar stvarno nosi. Kraj je avgusta i retki su susreti sa raštrkanim brodovima. Prostora je za sve.
Drugi mornar, dignuta jedra
Dvogledom traže zebre na Brionima, dok love špagete koje vetar hladi na putu od tanjira do usta. Kapetan je na sebe primio i majčinski zadatak da posadu dobro hrani, pa je ćešće dole u kuhinji nego za kormilom. Mali mornari brzo uče i kapetan im sa zadovoljstvom prepušta komandu, iako svim čulima, kako samo majke znaju, budno pazi na njih.
Prolaze i Pulu gde su mislili da prenoće. More je mirno, a vetar povoljan. Pokušaće večeras da pređu Kvarnerski zaliv, o kome je kapetan zastrašujuće priče slušao. Besna bura, nasukani, potopljeni brodovi, iskidana jedra, spašavanja u zadnji čas.
Ništa od sveg tog uzbuđenja. Rt Pomer je nestvarno obojen Suncem koje polako u more tone. Jedra više ne pomažu i uredno su ih smotali. Mali motor na jedrilici ravnomerno bruji. U daljini se naziru Unije, njihovo odredište i prenoćištve.
Mrak se prikrada natenane. Velikodušno ostavlja obrise ostrva jasno isklesane. Upalili su svetla, jaka kao na dečijem biciku. Sreća što ko morem plovi ima izoštrene oči, pa će ih videti, il’ se kapetan bar tako nada. Zalud brine, k’o i uvek. Njihove su duše jedine na pučini.
Svetla gradića na Unijama su sve bliža. Baciće sidro pred lukom, takav je plan. Mali mornari su se predali umoru i bezbrižno zaspali.
Nekoliko brodova je već usidreno. Traže mesto, bacaju sidro, sidro se ne hvata, podižu sidro, sidro se zaglavljuje. Sve po mraku. Drugi ili treći pokušaj je uspešan.
Još jedan pogled ka zvezdama. Kapetan zahvaljuje i povlači se posle dugog dana u svoju kabinu u pramcu da piše dnevnik. Umor ga čeka za vratima i zadaje čist udarac u glavu. Kapetan onesvešćen pada na krevet i u san. Stranica dnevnika ostaje prazna. Pisaće se kasnije.
Marina Portorož, kabina u pramcu, piše kapetan broda Jonathan Blue.
Miriše na kiselicu, cela kabina, a ponajviše dušek na koji se izvalio posle napornog utovara zaliha za dugo putovanje.
Sutra namerava da isplovi, pravac Pula, sve na jedra, daće vetar. Nije kapetan od onih što iznajme jedrilicu, pa je celo vreme teraju na motor.
Krene nešto u svojoj glavi da računa: brod plus osiguranje, plus marine, plus noćenja na bovama, poneki restoran, sladoled, i zaigra mu pred očima cifra što je daleko prešišala aranžman za dvoje na Baliju, pa se trgne i ispriča sebi par izgovora što baš ne drže.
Posada mu srećna. Smestila se u drugoj kabini. Raduje ga njihov raspoložen razgovor.
Izlazi na palubu da udahne more. Marina je tesno napakovana brodovima. Letnja sezona je još u jeku. Mali obalski grad koga se kapetan seća pomalo dosadnog i ugaslog, sad blješti u mraku kao Las Vegas. Muzika, vika, smeh, vatromet, svuda okolo slavi se život.
Miris kabine mu nije više tako odbojan. Leži i osluškuje mnoštvo zvukova što dopiru sa raznih strana. Ne smetaju mu, svaki je važan. Zatvara dnevnik, i oči.
Mnogo Dobro 
