5. Dan – Mali Lošinj – Ilovik (dopuna posade)

Posle doručka se mala posada zahvalila Čikatu na gostoprimstvu i hrabro isplovila. Čim su zamakli za puntu, dočekao ih je jak vetar. Plan je bio da odu par uvala niže, okupaju se i da sačekaju na sidru posle podne kada na Lošinj treba da stigne jedan novi član posade. Dok se pripremao za put, kapetanu su iskusni moreplovci pričali o uvali Krivica kao jednom od najlepših mesta na Jadranu. Uska i duboko uvučena u kopno, srećnicima koji su se postavljenih bova dokopali i danima ih nisu napuštali, pružala je utočište od vetra i miomirise borova i roštilja iz obližnjeg restorana skrivenog u šumi.
Već na ulasku u uvalu primetili su gužvu, a i par brodova koji su neprimetno dodali gas ne bi li pre njih zauzeli neko preostalo mesto. Kapetan se nije usuđivao da se po vetru zaputi prema zavučenoj plaži kamufliranoj krivom geografijom uvalice (otud valjda ime “Krivica”). Nije baš bio voljan da utvrđuje svoje sveže sposobnosti menevrisanja između tesno napakovanih luksuznih jahti. Odlučili su da se usidre blizu ulaza kao jedna od jedrilica koja je ušla malo pre njih.
Iako su u teoriji imali tačmu sliku šta je čiji zadatak, nastala je opšta pometnja. Prvi mornar je bio na pramcu spreman sa daljincem za sidro, drugi mornar je kontrolisao dubinu, a kapetan je usmeravao jedrilicu ka vetru.
“Puštaj!”, naređuje. Vetar mu baca kosu u lice, vidi sebe kao na reklami za letnju kolekciju Murphy&Nye-a.
Trrrrr……TAK!
“Ne ide!”, urla prvi mornar sa pramca u vetar.
Kapetan ništa ne čuje pozadi za kormilom. Nikad mu duže nije izgledalo devetkomaosamdesetpet metara. Vidi malog mornara kako se saginje, pokušava da pridigne teško sidro čiji se lanac zaglavio u mehanizmu fino “razrađenom” od strane prethodnih “veštih” posada.
“Zaglavilo se!”, viče plačnim glasom.
Vetar ih je polako i sigurno nosio prema špicastim, niskim stenama uvale, dok je posada sa srećno usidrene susedne jedrilice posmatrala čudnu porodičnu scenu sa zanimanjem. Kapetan je pokušao da se udalji sa sidrom ni na brodu ni u vodi, koje se kao neki patrljak nemoćno klatilo i pretilo da probode brod.
“Stani!”, vrištao je sad prvi mornar i borio se sa upetljanim lancem. Uspeo je malo da pridigne sidro izubijanim rukama tako da je mehanizam proradio. Sa sidrom opet na svom mestu, kapetan se odaljio od obale i drugih brodova na koje ih je struja nemilosrdno vukla, i predožio da opet pokušaju sa druge strane uvale.
Trrrrr…TAK!
“Ne ide!”, viče prvi mornar.
“Zaglavilo se!”, urla.
“Stani!”, ciči.
“Probušićeš brod!”, prognozira očajno, “idemo na stene!”
Urlicima prvog mornara, sad se pridružila i brojna posada druge, srećno usidrene jedrilice.
“Idi tamo!”, savetuje debeli Italijan u crvenim gaćama.
“Vrati se ovamo!”, pametuje svekrva sa posudom za salatu u rukama.
“Probaj onamo”, pridružuje se i kum kome je ovo prvi put na brodu.
Kapetanu je čuvena uvala već uveliko presela, pa se sa klatećim sidrom i oglušen na vrisku, zaputio ka izlazu. Prvi mornar je nekako uspeo da opet namota sidro i u vetar sipao teške reči za brodove i za majke koje svoju decu ovakvim sramnim i opasnim situacijama izlažu.
Vratili su se uvalu više, praznu i široku, sa lepim peščanim dnom i bez ijedne psovke se usidrili. Ni slađeg ručka, ni ponosnije posade. Ronilo se, plivalo, skakalo u more.
Kako je lekcija sidrenja bila savladana, ostalo im je da se oprobaju u jedrenju. Vetar je bio pravi, a kapetanove naredbe bez oklevanja. Mali mornari su se pokazali kao odlični skiperi, a mala jedrilica brza i stabilna.
U međuvremenu je stigla i poruka novog člana posade da je sleteo u Lošinj, pa su se dogovorili da ga ukrcaju u Čikatu gde su stigli puno iskusniji i sigurniji nego prvi put.
Novi član posade je inače kapetanov brat koji već decenijama ne ide na odmor. Ni njemu samom nije jasno kako se otarasio osećaja odgovornosti i sam se ponudio da se pridruži posadi.
Krenuli su odmah, jer je Sunce već bilo počelo da zalazi. Prošli su duž Lošinja, i “ulovili” i svoju prvu bovu na Iloviku.

Ilovik je malo ostrvo južno od Lošinja, sa gradićem na jednoj strani, a grobljem na ostrvcu Sveti Petar ispred. More je bilo skroz mirno. Sa par drugih jedrilica čuo se žamor, a iz grada slaba muzika iz jedinog restorana. Groblje koje ih je tajanstveno gledalo delovalo je umirujuće.

Ilovik, u sumrak

 

Posle večere je posada polegala po palubi da gleda zvezde, a kapetan se povukao da pere sudove. Kad se o svima i o svemu pobrinuo, spremio je plan plovidbe za sledeći dan i odlučio da je krajnje vreme da počne da piše brodski dnevnik. Početak rečenice koju je započeo u glavi kad je mrtav umoran pao u krevet, u bunilu umora učinilo mu se fenomenalan i obećao je sebi da mora da to zapiše, al’ ko se sad toga seća?

Ilovik, jedrilice na bovama

 

4. Dan – Čikat (čekanje)

Naviru, bujaju reči, pa zaneme na usnama kao reka ponornica kad naglo u zemlju propadne. Nešto je red da kaže, misli kapetan, i panično u sebi raspliće u čvor zamršene uspomene prethodnog dana, ne bi li među njima na brzinu našao neku što bi, da je pomene, rasterala sumaglicu sa pomoćnikovog lica. Oseća da je zalud, da je pomoćnik sam u maglu zaronio, iako se pretvara da je kapetan taj Svevišnji što u ljudima vreme menja. Igrao se kapetan već te igre, pa se brzo doseti da igra može mučna da postane kad u srce dira. Nasmeje se, i dođe mu pomoćnika da zagolica, obučenog da ga gurne u more sa mola i da za njim skoči, pa ga još par puta potopi. Vidi u sebi jasnu sliku, lice mu ozareno kao u deteta kad trči po kiši. A onda primeti da taj osmeh, a ne reči, krišom svlače sumornu masku sa pomoćnikovog lica.
Hodaju polako istim korakom ka gradu. Pomoćnik tog jutra ide hidroavionom za Pulu. Odatle će već naći neki prevoz do Portoroža gde je ostavio auto.
Sede u kafiću na rivi čekajući vernog Vittoria koji će za dogovorenu cenu povesti pomoćnika do aerodroma. Reči su tihe, retke, ali iskrene i spontane.
Kapetan smešta pomoćnika u taksi i namiguje vragolasto Vittoriju (ipak žensko svoje čari ne treba da skriva). Kapetan je sad sam. Ne pada mu teško teret odgovornosti, već se njime sladi. Vraća se na brod sa toplim burekom i jogurtom za posadu i odlučuje da provede dan na Lošinju i tek sutradan isplovi.
Kupanje, vožnja malim gumenjakom sa plastičnim veslima do druge strane uvale, lenčarenje, uveče šetnja gradom, pravo letovanje.

3. Dan – Unije – Mali Lošinj

Kakav je to kapetan što tako čvrsto spava! Sidro je moglo da popusti, brod da se nasuče, uragan da ih ponese, ništa on ne bi prometio. Kada su ga koraci pomoćnika po palubi prenuli iz sna, još je bila noć. Pomoćnik je, kao svi pravi moreplovci, bio uvek na pozoru. Dremajući je osluškivao talase kako blago lupkaju o brod i na svaku promenu je izlazio da proveri da li se pomeraju. Kapetan se malo zastideo svoje nesvesne nemarnosti i brzo skočio iz kreveta.

Unije, svitanje

 

Pomoćnik je motao razbacane konopce i pripremao se za polazak. Nebo je na horizontu postajalo nežno ružičasto. Mali grad pred kojim su se ukotvili bio je tek tamna senka na obali. Kapetan je pokušao da razazna zanimljive detalje o kojima su mu pričali, ali nije ništa vredno pažnje mogao da vidi. Iz daljine se čulo zavijanje jakog vetra koji se približavao. Bez puno reči dogovoreno je da što pre isplove prema Malom Lošinju, nadajući se da će uspeti da prestignu loše vreme. Sidro su brzo podigli, upalili motor i krenuli. Uskoro je iz broda izvirila i razbarušena kosa prvog mornara. Odgovoran kakav je, nije mogao da nastavi da spava, iako je kapetan znao da mu je odmor potreban. Drugi mornar je mnogo ravnodušniji. Ne brine ni o čemu, i zato što mu se u životu sve namesti onako kako poželi, ni jutarnji san mu niko ne remeti. Izaći će malo kasnije kad mu bude odgovaralo.
Nebo se natuštilo čim su krenuli. Prvo poneka kap kiše, a onda su se digli i talasi, sve veći i veći. Vetar, jak Jugo, udarao je tačno u pramac. Mala jedrilica se ljuljala kao ljuska oraha. Nekoliko puta su se sa vrha visokog talasa stropoštali pravo u podnožje sledećeg, a ovaj bi ih veselo poklopio i od glave do pete okupao. Tada bi se dole iz kabine čula grozna lomljava i pretumbacija, ali kapetan sad nije mislio o stvarima. Posada se šćućurila u nekim više-manje zaštićenim pozicijama na palubi, i uživala! Sve je to bilo novo za njih, a nema veće sreće za decu nego kad se sve obučeni smoče. Prvi mornar je bio jako ponosan da preuzme kormilo. Mogu majke da se bune koliko hoće što im deca sate provode pred kompjuterima, al’ kako se on  izveštio igrajući “Assassin’s Creed” i sad odvažno jezdio bez ijednog pogrešnog poteza, kapetan je mogao samo da zavidi. Iskoristio je trenutak da sa drugim mornarom šmugne u toplu, suvu kabinu i da na trenutak, uljuljkan morem, dremne.

“Evo ja preuzimam”, viknuo je bunovno kada je posle nekog vremena, koje se njemu učinilo kratko, navrat-nanos izleteo na palubu.
Prvi mornar je i dalje kormilario, a more se bilo skoro smirilo. Mali Lošinj, obavijen niskom maglom, promicao je sa njihove leve strane. Prošlo je skoro sat vremena, a da kapetan nije ni primetio. Opet se zastideo, ali ga je brzo prošlo. “Svašta more nauči čoveka”, pomislio je. Ako je kapetan ljut na kapetana, kako će ovaj brodom da komanduje? Tako je kapetan oprostio kapetanu što je opet omanuo i mirna srca preuzmeo kormilo, zahvaljujući svom prvom mornaru i pomoćniku što su brodom bezbedno upravljali.
Mali Lošinj i nije neko mesto za pristajanje, barem tako smatra kapetan, a mnogi će mu protivurečiti. Brodogradilište, gužva, nagurani brodovi, a i more je neke čudne boje. Kapetan voli prirodu i osamu. Osim toga, dosta vremena bi se izgubilo u ulasku i izlasku iz luke, tako da je odlučeno da stanu u uvali Čikat, sa zapadne strane ostrva. Odatle se lepom šetnjom kroz borovu šumu stigne do grada i uživa u letnjoj vrevi.
Čikat je lepa, prostrana uvala, sa malom marinom i velikim, luksuznim hotelom “Bellevue”, nedavno završenim u dnu uvale. U marini ima mesta tek za nekoliko brodova, što kapetan nije znao, a iskusni pomoćnik jeste, pa se radovao, jer je potajno želeo da se tamo tog dana smeste.
Neko na obali pokazuje gde da uplove, posada sprema konopce, a kapetan pokušava da uprkos struji ubode pravo mesto između dva već parkirana broda. Mic po mic, sa malo gurkanja praćeni zabrinutim licima ljudi sa drugih brodova kad su videli da žensko upravlja, uplovili su do drvenog mola. Ima nešto posebno u tim momentima kad je na brodu koji manevriše veliko komešanje, a ostatak sveta, kao da lebdi, zastane. Onda brod pristane, uvežu se konopci, i život krene dalje. Nastavi se zveckanje čaša, smeh, žamor, galebovi opet zaskiče i talasi počnu da zapljuskuju. Novi brod i posada kao da se stope sa okolinom, i tako sve dok opet neko novi ne stigne.
Pasarela, pa koraci po molu posle dva dana plovidbe, najduže do sada kapetanu i mornarima. Borova šuma odiše posle kiše. Zemlja isparava zagrejana Suncem koje se odjednom pojavilo u svoj snazi između oblaka.

Čikat, mala marina

 

Pomoćnik oseća da je njegov zadatak ispunjem i diskretno se udaljava da potraži prevoz nazad kući. Kapetanu je malo neprijatno. Zna da nije nimalo ispunio pomoćnikova očekivanja. Ne kao kapetan, tu se dosta iskazao, već kao predmet interesa pomoćnikovih osećanja koja su bila jasno naglašena još pre polaska. Nadoknadiće na neki drugi način, razmišlja. Jeste ovo odmor, ali sada ima da brine o posadi i o putovanju pred njima.
Na svu sreću, pomoćnik ne pravi od toga problem i prilagođava se situaciji koju pokušava da razume. Pošto nije našao rešenje za povratak, prilegao je privremeno na palubi, a kapetan je odveo posadu-potomstvo da se okupaju na obližnjoj plaži. Rasterani kišom, turisti su se slili u grad, a uvala je bila prazna. Poneko od osoblja je čistio stazu od iglica i iznosio ležaljke i suncobrane. Voda je bila jadranska, čista, puna morskih ježeva. Okupali su se na brzinu i posle dugo uživali ispod toplog tuša.
Svi zajedno su prošetali do Malog Lošinja, još prepunog posetioca. Izmešani jezici i mirisi, kapetanu je posle tišine mora, sad tutnjalo u glavi. Grabili su kroz gužvu, ne znajući tačno kuda. Valjda da vide šta treba, pa da se brže bolje vrate u mir Čikata.
Sunce je bilo na zalasku kad su uzeli taksi do Velog Lošinja. Barba Vittorio je ime dobio od majke Italijanke, a veru od oca Bosanca, pa nekom čudnom kombinacijom stigao iz Sarajeva u Lošinj, i tu ostao. Dogovorili su sa njim za cenu i stigli do prelepog gradića baš na vreme da ga vide naspram obojenog neba. U Velem Lošinju vlada neka druga atmosfera. Riva je mala, i uprkos upornim posetiocima, jako intimna. Kuće, obnovljene sa dosta pažnje, uglavnom su postale restorani i lokali. Sve je te večeri izgledalo svečano. Niko nije vikao ili trčao. Par koraka od rive, stare vile i visoki čempresi čuvali su auru nekad gospodskog grada. Mirisalo je po biljkama iz vrtova sakrivenih iza kamenih zidova, po lignjama na žaru, i po parfemu starije Italijanke koju su prestigli penjući se nazad do mesta gde ih je čekao Vittorijev taksi.
Na brodu su se mali mornari ušuškali u svojoj kabini i istog trena zaspali.
Kapetan je još malo bez reči sedeo na palubi sa pomoćnikom koji se sa svim pravom povređenog muškog ponosa durio kao dete kome nisu dali slatkiše. Kapetanu je bilo malo žao, ali pošto je znao sa decom, a i bio je malo iscrpljen od dugog dana, poželeo je “laku noć” i nestao u kapetanskoj kabini prepuštajući noći da se postara o svemu o čemu on nije stigao.