Juče kap semena

“Samog sebe stalno podsećaj na sve one lekare, sad pokojne, što su nad svojim bolnim pacijentima obrve mrštili; na sve astrologe što su svečano svojim klijentima sudbine predskazali; na filozofe što su naširoko o smrti i besmrtnosti razlagali; na velike vođe što su hiljade u smrt odvukle; na despote što su se moćima života i smrti razmahivali s tako strašnom drskošću kao da oni sami bogovi behu koji nikada umreti neće; na čitave gradove koji su zauvek nestali, Helike, Pompeja, Herkulanum, i nebrojene druge. Onda se seti ponaosob svakog od tvojih poznanika; kako je jedan sahranio drugog, da bi na kraju sam legao na zemlju da bude sahranjen od trećeg, sve u tako kratkom vremenskom rasponu. Ukratko, posmatraj kako je prolazan i beznačajan život smrtnika: juče kap semena, sutra šaka začina i pepela. Provedi zato, te prolazne trenutke na Zemlji onako kako priroda od tebe zahteva, i onda blažen idi na počinak, kao što maslinka pada u svoje godišnje doba, sa blagoslovom za zemlju koja ju je nosila i sa zahvalnošću za drvo koje joj je život dalo. ”

Marko Aurelije, Misli

Ništa nije greška

nothing is a mistake unless repeated

Ne recite mi da se ovo negde plaća, jer ja neću imati

Ne recite mi da se ovo negde plaća, jer ja neću imati.

Komšinica je učiteljica. U slobodno vreme, mota se oko kuće. Zatvara i otvara šalone, luftira čupave tepiihe iz kupatila i sređuje baštu. Voli da je sve u redu, pa ne da cveću da iz zemlje raste, nego sve sadi u saksije. U zadnje vreme voli da ukrašava te iste saksije. Ima neku jarko plavu boju sa kojom da bazu, a onda sa zelenom, koja joj je od prošle godine ostala, doslika “travu”. Valjda joj se učini prazno, pa dokupi malo crvene i žute i doda cveće i leptire.

Posmatrala je svoje delo i čistila četkice razređivačem kada je osetila moj pogled i digla glavu prema mojoj terasi.

– Komšinice, pogledajte! Duga! – rekoh uzbuđeno, samoj sebi suviše svesna lepote.

Osvrnula se, i preko svojih učiteljskih naočara prema nebu bacila najobičniji i najkraći pogled koji se može zamisliti.

– A da, da, da – promrmljala je i vratila se svojim četkicama.

Prava lepota baš može da ostavi bez reči, pomislila sam i vratila se svom nebu.

 

Ops

moj jadni telefon

Ops. Omakla se noga o drvenu stepenicu kad je pružila korak da stigne misao koje je dole već nešto obavljala. Da bude smešnije, nije dovoljno da se tresne, nego mora i kotrljanje do kraja stepenica. Bolna grimasa, navika iz detinjstva, brzo nestane kad niko ne gleda, pa se tako posle brze provere da si čitav, ljubazno zahvali, na opomeni, i još celim kostima. Ali kad iz zadnjeg džepa izvadiš telefon koji se izgleda, baš tu našao da pretrpi najgori udarac, ne dođe ti da kažeš hvala. Posmatraš taj predmet, ne samo užasno smrskan, nego i nepovratno iskrivljen na pola, baš tamo gde se ubacuje kartica, i umesto psovke, proleti kroz tu istu glavu pomisao da to mora da je “znak”! Nema pametna glava vremena ni da smisli čega je to “znak”, već se neko drugi doseća da ipak zahvali telefonu što se podmetnuo, a neko treći već ima spremnu rečenicu što će izgovoriti u prodavnici u koju mora da požuri, jer se zatvara za pola sata, a sutra je nedelja. Pridruži se i neki četvrti koji se sa kiselim osmehom doseti kako je baš juče konstatovao kako je taj isti telefon posle toliko vremena još uvek perfektno očuvan.

Ne treba puno da se sva ta bagra rastera. Modrice brže prođu kad ih previše ne zagledaš, a možda se može i bez telefona, barem na kratko.

Nestadoše zauvek jako važne informacije i fotografije koje nikad niko ne stigne da prebaci na kompjuter, a kamoli da ponovo gleda, i ničega ti nije žao, samo što nećeš moći da se pretvaraš da čekaš neku poruku, za koju znaš da neće tek tako stići. Umesto da čekaš, pošalješ tvoju preko neba, i lepša je od svega što znaš da napišeš.