9. Dan – Vrulje – Iž

Očima se čini da su im uzeli boje. Modri se more i srebrne su stene. Odjednom, izranja Sunce i sve je u toploj viraži. Oči bi da viču, svetu celom: “…!”, a reč im ne dolazi. Ni “lepota”, ni “čudo”, ni “nezaborav”, ništa da stane blizu onog što vide. Ne znaju šta bi sa slikom datom. Kapetan moli oči da prestanu da misle. Sliku će već on negde skloniti.
Pali motor dok okolo sve još spava. Želeo bi svaki kamen da vidi, a vreme mu izmiče. Odvešće posadu do sledeće uvale, Lavse, na kupanje i na doručak. Probuđena posada gunđa i pomaže da se privežu ispred malog mola. Jato šparova požurilo je na mrve od doručka. Odveslali su do restorana na obali, reda radi naručili piće i raspričali se sa ugostiteljom. Kornati im nisu više tajna. Saznali si da njima niko stalno ne prebiva. U stvari, ima jedan “luđak” što se pre pet godina preselio na ostrvo, zarastao u bradu i samotinju. Nije ga briga za turiste, mada izgleda da od njih živi. Dođu u njegovu usamljenu uvalu, najedu se njegove ribe i ostave mu dovoljno da može mirno cele godine daleko od sveta da živi. Ostali domaći dođu leti, pa brže-bolje pobegnu na kraju sezone u Murter i obližnja mesta. U Lavsi su bila tri restorana, a sad je samo jedan. Ona kuća prekoputa, “rugoba”, mora da se ruši. A taman je čovjek završio, sve lijepo iscementirao, a stigao nalog. Smeje se ugostitelju brk, ima nešto u onom:” Daboga komšiji crkla krava!”.

Blagi vetar nosi mir, opija. Nikako da krenu, a kapetan bi i ne bi dalje.
Konačno na brodu, dižu gumenjak i kreću punim jedrima. Staće u Ravnom Žakanu da kupe malo voća, pa napred do Iža.
Ravni Žakan se vidi iz daleka, kao Las Vegas iz aviona. Fatamorgana u pustilu Kornata. Moderna niska građevina, sa palmama i lepršavim belim zavesama. Blješti beli brački kamen i ime restorana u zlatnim slovima. Blješte moćne motorne jahte i uniforma momka što ih čeka sa spremnim konpocem na molu. Sve je previše, svemu nije mesto na divljem ostrvu, a opet gosti sede zadovoljno zavaljeni u udobne, bele jastuke na stolicama od bambusa kao da su oduvek za to mesto znali. Jezici se mešaju, domaći se ne čuje. Kelner prilazi, nudi sto. Sa sažaljenjem odmerava neurednu posadu i malu jedrilicu, skroz neuglednu među parkiranim lepoticama. Čak se ni ne ljuti kad saopštavaju da neće ostati na ručku. Ako, čuva jastoge za pristojnije goste. Kupuju najskuplji paradajz i breskve na svetu u luksuznoj radnjici kraj restorana i raduju se dok isplovljavaju iz te nestvarne luke, Olimpa za jahtaške bogove. Vole svaki pedalj napetog jedra što ih nosi dalje. Kapetan je spremio ručak i izneo ga na palubu. Nikad slađe salate i srećnijih morskih životinja koje danas neće biti pojedene. Promiču ostrva i dan. U zalazak se približavaju Ižu na kome malo naselje izgleda kao metropola posle divljine Kornata. Planiraju izlazak na rivu, a ženski deo posade koju će haljinu nositi.
Kapetan se iz prve uparkirava unazad. Sad mu to ide glatko kao po staklu. Nije Iž marina, već gradska lučica. Dobro je i to da se vidi za promenu, al’ se svi prisećaju slobode i prirode prethodnih dana. U jedrilici pored njih su raskomoćeni Austrijanci, malo bučni kapetanu posle tišine mora.
Šetaju rivom. Radnji sa namirnicama koliko-toliko normalnih cena ne znaju da odole iako je uveliko veče i nije vreme za kupovinu. Sa kesama u rukama sedaju za sto restorana na sred rive i osećaju se čudno u civilizaciji. Ne govore o tome, ali im se svima seta poznaje na licima. Ili možda neka tuga što su pramac uperili ka severu gde se nazire kraj putovanja.
U tišini se vraćaju na brod. Austrijancima su stigli gosti i par novih boca, pa sad veselo čavrljaju.
Posadi to ne smeta da u trenutku padne u san. Kapetanu smeta što mu je gumenjak nasađen na prozor kabine, pa umesto zvezdane prašine sad udiše miris užegle gume. I što je vruće. I što je ćebe upilo vlagu. I što ne može da ode gore na palubu da se ispruži zbog preglasnih komšija. I… svašta još nešto…

3. Dan – Unije – Mali Lošinj

Kakav je to kapetan što tako čvrsto spava! Sidro je moglo da popusti, brod da se nasuče, uragan da ih ponese, ništa on ne bi prometio. Kada su ga koraci pomoćnika po palubi prenuli iz sna, još je bila noć. Pomoćnik je, kao svi pravi moreplovci, bio uvek na pozoru. Dremajući je osluškivao talase kako blago lupkaju o brod i na svaku promenu je izlazio da proveri da li se pomeraju. Kapetan se malo zastideo svoje nesvesne nemarnosti i brzo skočio iz kreveta.

Unije, svitanje

 

Pomoćnik je motao razbacane konopce i pripremao se za polazak. Nebo je na horizontu postajalo nežno ružičasto. Mali grad pred kojim su se ukotvili bio je tek tamna senka na obali. Kapetan je pokušao da razazna zanimljive detalje o kojima su mu pričali, ali nije ništa vredno pažnje mogao da vidi. Iz daljine se čulo zavijanje jakog vetra koji se približavao. Bez puno reči dogovoreno je da što pre isplove prema Malom Lošinju, nadajući se da će uspeti da prestignu loše vreme. Sidro su brzo podigli, upalili motor i krenuli. Uskoro je iz broda izvirila i razbarušena kosa prvog mornara. Odgovoran kakav je, nije mogao da nastavi da spava, iako je kapetan znao da mu je odmor potreban. Drugi mornar je mnogo ravnodušniji. Ne brine ni o čemu, i zato što mu se u životu sve namesti onako kako poželi, ni jutarnji san mu niko ne remeti. Izaći će malo kasnije kad mu bude odgovaralo.
Nebo se natuštilo čim su krenuli. Prvo poneka kap kiše, a onda su se digli i talasi, sve veći i veći. Vetar, jak Jugo, udarao je tačno u pramac. Mala jedrilica se ljuljala kao ljuska oraha. Nekoliko puta su se sa vrha visokog talasa stropoštali pravo u podnožje sledećeg, a ovaj bi ih veselo poklopio i od glave do pete okupao. Tada bi se dole iz kabine čula grozna lomljava i pretumbacija, ali kapetan sad nije mislio o stvarima. Posada se šćućurila u nekim više-manje zaštićenim pozicijama na palubi, i uživala! Sve je to bilo novo za njih, a nema veće sreće za decu nego kad se sve obučeni smoče. Prvi mornar je bio jako ponosan da preuzme kormilo. Mogu majke da se bune koliko hoće što im deca sate provode pred kompjuterima, al’ kako se on  izveštio igrajući “Assassin’s Creed” i sad odvažno jezdio bez ijednog pogrešnog poteza, kapetan je mogao samo da zavidi. Iskoristio je trenutak da sa drugim mornarom šmugne u toplu, suvu kabinu i da na trenutak, uljuljkan morem, dremne.

“Evo ja preuzimam”, viknuo je bunovno kada je posle nekog vremena, koje se njemu učinilo kratko, navrat-nanos izleteo na palubu.
Prvi mornar je i dalje kormilario, a more se bilo skoro smirilo. Mali Lošinj, obavijen niskom maglom, promicao je sa njihove leve strane. Prošlo je skoro sat vremena, a da kapetan nije ni primetio. Opet se zastideo, ali ga je brzo prošlo. “Svašta more nauči čoveka”, pomislio je. Ako je kapetan ljut na kapetana, kako će ovaj brodom da komanduje? Tako je kapetan oprostio kapetanu što je opet omanuo i mirna srca preuzmeo kormilo, zahvaljujući svom prvom mornaru i pomoćniku što su brodom bezbedno upravljali.
Mali Lošinj i nije neko mesto za pristajanje, barem tako smatra kapetan, a mnogi će mu protivurečiti. Brodogradilište, gužva, nagurani brodovi, a i more je neke čudne boje. Kapetan voli prirodu i osamu. Osim toga, dosta vremena bi se izgubilo u ulasku i izlasku iz luke, tako da je odlučeno da stanu u uvali Čikat, sa zapadne strane ostrva. Odatle se lepom šetnjom kroz borovu šumu stigne do grada i uživa u letnjoj vrevi.
Čikat je lepa, prostrana uvala, sa malom marinom i velikim, luksuznim hotelom “Bellevue”, nedavno završenim u dnu uvale. U marini ima mesta tek za nekoliko brodova, što kapetan nije znao, a iskusni pomoćnik jeste, pa se radovao, jer je potajno želeo da se tamo tog dana smeste.
Neko na obali pokazuje gde da uplove, posada sprema konopce, a kapetan pokušava da uprkos struji ubode pravo mesto između dva već parkirana broda. Mic po mic, sa malo gurkanja praćeni zabrinutim licima ljudi sa drugih brodova kad su videli da žensko upravlja, uplovili su do drvenog mola. Ima nešto posebno u tim momentima kad je na brodu koji manevriše veliko komešanje, a ostatak sveta, kao da lebdi, zastane. Onda brod pristane, uvežu se konopci, i život krene dalje. Nastavi se zveckanje čaša, smeh, žamor, galebovi opet zaskiče i talasi počnu da zapljuskuju. Novi brod i posada kao da se stope sa okolinom, i tako sve dok opet neko novi ne stigne.
Pasarela, pa koraci po molu posle dva dana plovidbe, najduže do sada kapetanu i mornarima. Borova šuma odiše posle kiše. Zemlja isparava zagrejana Suncem koje se odjednom pojavilo u svoj snazi između oblaka.

Čikat, mala marina

 

Pomoćnik oseća da je njegov zadatak ispunjem i diskretno se udaljava da potraži prevoz nazad kući. Kapetanu je malo neprijatno. Zna da nije nimalo ispunio pomoćnikova očekivanja. Ne kao kapetan, tu se dosta iskazao, već kao predmet interesa pomoćnikovih osećanja koja su bila jasno naglašena još pre polaska. Nadoknadiće na neki drugi način, razmišlja. Jeste ovo odmor, ali sada ima da brine o posadi i o putovanju pred njima.
Na svu sreću, pomoćnik ne pravi od toga problem i prilagođava se situaciji koju pokušava da razume. Pošto nije našao rešenje za povratak, prilegao je privremeno na palubi, a kapetan je odveo posadu-potomstvo da se okupaju na obližnjoj plaži. Rasterani kišom, turisti su se slili u grad, a uvala je bila prazna. Poneko od osoblja je čistio stazu od iglica i iznosio ležaljke i suncobrane. Voda je bila jadranska, čista, puna morskih ježeva. Okupali su se na brzinu i posle dugo uživali ispod toplog tuša.
Svi zajedno su prošetali do Malog Lošinja, još prepunog posetioca. Izmešani jezici i mirisi, kapetanu je posle tišine mora, sad tutnjalo u glavi. Grabili su kroz gužvu, ne znajući tačno kuda. Valjda da vide šta treba, pa da se brže bolje vrate u mir Čikata.
Sunce je bilo na zalasku kad su uzeli taksi do Velog Lošinja. Barba Vittorio je ime dobio od majke Italijanke, a veru od oca Bosanca, pa nekom čudnom kombinacijom stigao iz Sarajeva u Lošinj, i tu ostao. Dogovorili su sa njim za cenu i stigli do prelepog gradića baš na vreme da ga vide naspram obojenog neba. U Velem Lošinju vlada neka druga atmosfera. Riva je mala, i uprkos upornim posetiocima, jako intimna. Kuće, obnovljene sa dosta pažnje, uglavnom su postale restorani i lokali. Sve je te večeri izgledalo svečano. Niko nije vikao ili trčao. Par koraka od rive, stare vile i visoki čempresi čuvali su auru nekad gospodskog grada. Mirisalo je po biljkama iz vrtova sakrivenih iza kamenih zidova, po lignjama na žaru, i po parfemu starije Italijanke koju su prestigli penjući se nazad do mesta gde ih je čekao Vittorijev taksi.
Na brodu su se mali mornari ušuškali u svojoj kabini i istog trena zaspali.
Kapetan je još malo bez reči sedeo na palubi sa pomoćnikom koji se sa svim pravom povređenog muškog ponosa durio kao dete kome nisu dali slatkiše. Kapetanu je bilo malo žao, ali pošto je znao sa decom, a i bio je malo iscrpljen od dugog dana, poželeo je “laku noć” i nestao u kapetanskoj kabini prepuštajući noći da se postara o svemu o čemu on nije stigao.