Sve što jeste

– Može da posluži komad kartona sa pakovanja cigara, ili nešto slično. Vidiš, otcepiš ovoliko, otprilike centimetar – centimetar i po, dva ili tri dužine, i kreneš da motaš s jednog kraja, kao puškice. Onda ga tako uvijenog protrljaš između dva prsta, i to ti je filter. Onda uzmeš rizlu, držiš je savijenu po dužini i sipaš malo duvana, ovako, k’o da soliš. Onda uzmeš vutru i nju isto tako sipaš i mrviš među prstima. Ako padne neko seme, nema veze, pucketa kad se zapali. Evo, ovako, više gandže, manje duvana. A onaj filter od kartona, to si uglavio na početku, da, tu gde je uži papir. Nemoj da preteruješ, posle će sve da poispada kad kreneš da motaš. Sad, oližeš po dužini unutrašnji rub rizle, i savijaš celu stvar ka njemu. Ako treba, licni još malo da drži. Ne treba da je nabrekao, bolje da je tanak, elegantan. i onda samo uvrneš vrh, napraviš špic, da drži. Evo ti ga! Šta, ja da zapalim? Dobro, ‘ajde… 

Gledam ga i slušam sa interesovanjem već više od pola sata, otkako mi je ispred Akademije na tren pokazao kesicu nabijenu travom i brzo je opet sakrio u unutrašnjem džepu jakne. Pratila sa ga do mračnog ulaza u ulici Cara Uroša i posmatrala radoznalo kako mota džoint. Pravila sam se da sam to već sto puta videla i radila. Izgleda da me je provalio, kad mi sve tako detaljno opisivao. Boli me. Nije me nešto vuklo da duvam. Više me je zanimao ceo ritual. Povukao je dubok dim i dugo da zadržao. Pružio mi je zapaljen džoint i čekao je da ja povučem. Bučno je izduvao dim. Miris je bio jak i nepoznat, drukčiji od cigara. Povukla sam i pokušala da zadržim. Opeklo me je u grlu i oči su mi zasuzile. Iskašljala sam dim. Koji blam! Vratila sam mu džoint i on je povukao još dublje. Opet moj red, sada ću da pazim. Oprezno sam povukla, kao da pušim cigaru, i zadržala. Dala sam u džoint. Dok je on uvlačio, izduvala sam. Nešto mi se događalo u glavi. Osećala sam mučninu, ali nisam htela to da pokažem. Povukla sam još jednom i sad već iskusno predala džoint. Pogledala sam ga. Oči su mu se caklile i uzalud sam brinula šta misli o meni. Bio je negde drugde.

Izašli smo iz zadimljenog ulaza. I svež vazduh mi je mirisao na travu. Bez reči smo se razišli. Krenula sam kući, ali nisam mogla da se setim gde je. Sela sam na zidić ispred izloga jedne sporedne, mračne ulice i zatvorila oči. Vrtelo mi se, ali nisam znala da odlučim da li u glavi, u stomaku, ili se ceo svet oko mene vrteo. Odjednom sam bila neko ko je sve ovo gledao. Uzalud sam pokušavala da komuniciram sa sobom, da nateram sebe da otvorim oči, da ustanem, da sve bude opet kako treba. Ne, samo sam posmatrala, nemoćno, ili moćno, svesna da samu sebe posmatram. Čula sam glasove oko sebe, videla senke ljudi kako prolaze, približavaju se, govore mi.

– “Je l’ si dobro?”

– “Dobro sam”, čula sam sebe, “samo nisam navikla da duvam”.

Gledali su me sa razumevanjem. Svi su sve znali i ja sam znala sve. Samo nisam mogla da odlučim da li volim taj osećaj. Borila sam se da se vratim nazad, tamo gde nisam znala.

I vraćala sam se, polako. Objašnjenja šta se dogodilo su navirala kao talasi. Sigurno je u telu negde ostala neka supstanca koja je sa kanabisom napravila neki čudni spoj. To je samo bio loš trip, čula sam o njima. Izbedačila sam, i to se događa.

Zaboravila sa brzo nemilo iskustvo, ali sam ga ipak ostavila u podsvesti, da me podseti više od dvadeset godina kasnije da sve što vidimo nije sve što jeste.

Da l’ ovo beše sedmi ili osmi…

Impresionista

Danas ne moram nikoga da impresioniram.

Ekran

Prazan ekran.
Šta da mu poverim.
Sklopim oči.
I ekran se ugasi.
Čuva bateriju.
Da duže živi.
Opet ga dodirnem.
Oživi.
Opet prazan.
Čeka.
Ispovest.
Šta bi s njom.
Zar je važno.

Nedostaješ mi.
Ko god da si.
Uzmeš nekad neki lik.
Nedostižan.
Da ga volim.
Uzalud.
Pustiš da izbledi.
Čekaš.
Pitaj.
Zašto.
Ljubav.
Usahne.
A ima je.
Dođi.
Zovem te.

Oranje

Ne pišem ti više.
Ne pišem nikome.
Ne prebacujem si zato više.
Da l’ trebalo bi?

Odnekud gore vidim sebe.
Stojim na pustom oranju.
Neplodna zemlja, suve brazde.
Zlokobne ptičurine me obleću.

Ravno je dokle pogled dosegne.
Noge su se u jednu tačku uprle.
Nebu oslonac da krug okrene.
Oči su se sa očima gore srele.

Laži

Kad lažeš sebe, zašto to radiš? Voliš li sebe? Valjda. Valjda zato lažeš sebi, da bi u sopstvenim očima bolje izgledao, takvog sebe više voleo. A šta si to stvorio? Znaš da si lagao, i lagaćeš opet sebi da nisi. Jer tu su ovacije i sve ono što ti godi. Kad utihnu još ih u sebi nosiš. Snimio si ih negde i imaš točkić za zvuk, da ga pojačaš kad je potrebno. Zvuk radi i bežično, nije nova tehnologija, ljudi su to oduvek znali. Kad se približiš drugima, traka se u tebi sama zavrti. Uživaš u njoj, nije te ni briga za sagovornika. Samo ga koristiš kao zvučnik.
Dobro, ima laži koje ćeš sebi da oprostiš. Imaš “više ciljeve” na umu, sredstva se ne biraju. Ali, šta ćeš sa onim sitnim lažima sebi koje samo tebi na savest idu? O kojima niko nikada neće znati, samo ćeš pred sobom samim od njih crveneti. Znaš li da ih vučeš sa sobom nagomilane u tim džakovima što ih tegliš na leđima, godinama. Jesi li se ikada video? Zgrbio si se, korak ti podrhtava, oči unezvereno traže nešto u daljini. A to ogledalo što inače gledaš, neku drugu sliku voli da pokazuje: tebe jakog, pravog, sigurnog. Blista toliko da te zaslepljuje. Razbi ga sada, u parmparčad smrvi. Nađi sebe, džak po džak sa leđa zbaci. Uspravi se, zakorači. Smelo kreni gde god taj korak želi. To nisi ti što koračaš, to se svet pod tobom okreće.

Samo svoje

Eto kako je sve zeznuo Jonathan Franzen. Prvo je rekao da je knjiga postala ništa kad ju je pisac pisao u prvom licu. Jedno veliko egoističko pražnjenje nesvarene tvari iz pokvarenog želuca koje će pisac sam sebi beskonačno pročitavati i diviti se umešnosti sa kojom je servirana.
Onda je Jonathan pohvalio par retkih knjiga (mnogo šta njemu nije dobro). Razlog što je jedna od njih bila čitljiva, ili čak razonodna, bio je taj što se nekako prepoznavalo da u sadržaju nije bilo ni trunke piščeve biografije.

A ljudi pišu li, pišu, baš iz tih svojih biografija. Svaka je važna i jedinstvena. Drugi ljudi, čitaju li, čitaju, prepoznaju se, hvale pisca, a na kraju spoznaju da je i njihova biografija toliko zanimljiva da treba da je zapišu. Svako nosi nuždu, nameru, ili barem želju da o svom životu izda knjigu. Nema ništa loše u tome, što li Jonathan toliko zanoveta? Što nam kvari ta mala, ljudska zadovoljstva, jer bez njih, šta bi on, šta bismo mi bili?

Beg, begstvo, bekstvo, pobeg, bég

Kažeš, sklopio si oči, duboko udahnuo i još dublje izdahnuo. Dah i izdah iz iste dubine, kojoj veruješ slepo da će ti sledeći udisaj dati.
Pišem sitno, na malom ekranu telefona. Imam i veliki u torbi na susednom sedištu. Na njemu ne pišem, jer mi je neprijatno kad pogledi nepoznatih prolaznika kroz voz zalutaju na njemu. I tu su slova sitna, a reči na njima nedokučivom jeziku, pa ipak strepim da ih ne dešifruju i ko zna šta sa njima urade.
Koliko li još drugih strepnji krijemo i nikada si ne priuštimo da se zapitamo šta za milog Boga tu još traže?!
Pucketaju kapi kiše kad se raspuknu i razmile u trakama po prozoru. Crtaju poznati dezen, nikada stvarno viđen, nikome interesantan. Žmirkam pod jakim neonom kao pod zubarskom lampom. Na plafonu vagona trče svetla ka izlazu u dva reda što znam da su paralelna, a oko mi govori da se razmak između njih u daljini sužava. Dementnom oku dali su dijagnozu: perspektiva. Za nju nema leka, svi su je prihvatili, a arhitekti i umetnici do detalja izučili. Doktori se njome ne bave. I oni boluju i naučili su da sažive.
Valjda je to dovoljno: uvideti granicu čula i dati joj ime, kao opravdanje, popeti je do visina i uvažiti. Onda se sa granicom sasvim lepo živi.
Otišli su ka izlazu vođeni neonima poslednji retki putnici na poslednjoj važnoj stanici. I oni su se u oku smanjivali, dok nisu iščezli. Ja putujem dalje, do poslednjeg nevažnog odredišta. Niko od njih nije ni pomislio da se i ja smanjujem zajedno sa vozom.
Ljubim ti te tvoje oči sklopljene iza kojih putuješ slikama po prošlim životima. Kažeš da im znaš mesto i vreme i posle mi o njima pričaš. Slažeš u po datumima i događajima, svaka ima smisao i uzrok. Zavidim ti. Ušla bih u tvoj arhiv i sve raskupusala, napravila pometnju, haos, da te vidim rastrešenog kako uzaludno jurcaš tamo-amo loveći papire što veselo kovitlaju. Nema reda, gubiš vreme slažući snove i vizije. Varaš sebe misleći da si negde stigao. Ja sam ti vrag, onaj što si ga tražio. Prati me ako smeš. Samo samnom stići ćeš, tamo gde si naumio.

Magla iza očiju

Juče kap semena

“Samog sebe stalno podsećaj na sve one lekare, sad pokojne, što su nad svojim bolnim pacijentima obrve mrštili; na sve astrologe što su svečano svojim klijentima sudbine predskazali; na filozofe što su naširoko o smrti i besmrtnosti razlagali; na velike vođe što su hiljade u smrt odvukle; na despote što su se moćima života i smrti razmahivali s tako strašnom drskošću kao da oni sami bogovi behu koji nikada umreti neće; na čitave gradove koji su zauvek nestali, Helike, Pompeja, Herkulanum, i nebrojene druge. Onda se seti ponaosob svakog od tvojih poznanika; kako je jedan sahranio drugog, da bi na kraju sam legao na zemlju da bude sahranjen od trećeg, sve u tako kratkom vremenskom rasponu. Ukratko, posmatraj kako je prolazan i beznačajan život smrtnika: juče kap semena, sutra šaka začina i pepela. Provedi zato, te prolazne trenutke na Zemlji onako kako priroda od tebe zahteva, i onda blažen idi na počinak, kao što maslinka pada u svoje godišnje doba, sa blagoslovom za zemlju koja ju je nosila i sa zahvalnošću za drvo koje joj je život dalo. ”

Marko Aurelije, Misli

15. Dan – Portorož – kuća

Jutro se pojavilo sivo i namršteno što nije čudilo posle jučerašnjeg nevremena. Ustali su s mukom, jer se svima spavalo posle naporne plovide. Trebalo je isprazniti brod, potrpati preostale zalihe u kutije i sve odneti do auta koji je bio parkiran u marini ispred beskonačnog mola za čiji su sami kraj bilo privezani. Nije još bilo ni sedam sati, kada su čuli ronioca koji je lupkajući proveravao deo broda ispod vode i tražio tragove nasukavanja. Nekim čudom, jedrilica je u celoj avanturi ostala neoštećena i nisu se brinuli da će neka šteta biti pronađena. Više su se brinuli za nesrećnog ronioca koji je obavljao svoj posao u hladnoj i ne tako čistoj vodi.
Posada je radila kao na pokretnoj traci: kapetan je unutra pakovao, drugi mornar je slagao kutije i torbe na palubi, a prvi mornar tovario auto. Radili su brzo i u tišini, tako da je jedrilica bila prazna kada je oko osam stigao zaposleni iz agencije koja im je brod iznajmila. Napravili su brzu kontrolu i predali dokumenta.
Pošto im juče nije uspelo da napune rezervoar, ponudili su da to sada na brzinu urade, jer je ionako pumpa tu u marini.
Hteli su to na brzinu na obave, a umorni kakvi su bili, nisu se dobro koordinirali, pa je kapetan već upalio motor dok su mornari još skidali konopce. Jedan od konopaca je pao u vodu, i već su krenuli da isplovlajvaju kad se isti zapetljao u elisu. Motor je zamukao uz zabrinjavajući zvuk. Kapetan je krmom usmerio jedrilicu napolje, ali ih je struja vukla na druge privezane brodove. Pošto nisu više imali kontrolu, naslonili su se na stubove i privezali bočno da ih struja ne bi dalje nosila. Prvi mornar je bio očajan. Proklinjao je i kroz suze vikao: “Zar danas, zar poslednji dan ovo da nam se desi?! Što si palila motor kad ti nisam rekao da sam spreman? Šta sada, a?!”
Kapetan je bio neobično miran. Pozvao je zaposlenog iz agencije koji se još muvao po marini kontrolišući ostale vraćene jedrilice.
Uskoro je stigao i ronilac, onaj isti od pre, samo istuširan i obučen, i mogli su da misle da mu se nije opet išlo u prljavu vodu. Pre nego što se opet uvukao u tesno ronilačko odelo, dogovorio se za cenu svoje usuge, opsovao i skočio u vodu. Otpetljao je konopac i vratio ga prvom mornaru. Kapetan je proverio ulje i upalio motor. Nekako su se probili kroz gusto privezane brodove do benzinske pumpe, napunili rezervoar i vratili jedrilicu na svoje mesto.
Dok su se privezivali videli su kako isplovljava jedrilica malo veća od njihove, sve muška posada, barem njih 7-8, obučeni u iste nepromočive uniforme. Svi su izgledali jako zaposleni. Neko je motao konopce, neko je otpakivao jedra, kapetan je kormilario, a svi užasno ozbiljni.
“Lako je vama kad vas je deset!”, viknuo je još uvek ozlojeđen prvi mornar.
Stvarno, on je sam radio ono što je pet mornara radilo na drugom brodu.
“Ne mogu oni šta ti možeš”, ohrabrio ga je kapetan.
Sad kad je sve konačno bilo na svom mestu, kapetan je odahnuo i ponosno pogledao svoju posadu. Mali, ali neustrašivi, savladali su i ovu probu.
Odveo ih je na sladoled i počastio svime što su poželeli. Seli su u nakrcan auto i natenane krenuli kući.
Kapetan nije mogao ni o čemu da razmišlja. Ispunjavali su ga mir i zahvalnost. Za ove dve nedelje, zbližio se sa svojom posadom kao nikada do sada. Bio je neverovatno ponosan kako su prebrodili sve poteškoće i usput naučili veliku lekciju o moru i saživotu u malom i nenajudobnijem prostoru.
A da li im je sve to trebalo, zapitao se. Mogli su da leškare na nekoj peščanoj plaži i pijuckaju pinakoladu, gledaju televiziju u hotelskoj sobi i prate animirane večeri uz bazen.
Naravno da je trebalo! Je l’ smo ljudi ili gliste!? Kapetanov rod je posebna sorta. Sve što je kapetan i oni su!

14. dan – Rovinj – Portorož

Leto eto, prolazi, a u Rovinju kao da za to niko neće ni da čuje. Još je vruće kao u sred avgusta, ulice bruje od turista, marina je prepuna brodova.
U zoru je stigao poziv iz Beograda: bratova trudna žena je u bolnici. Problemi, beba hoće napolje, a nije joj vreme. Svi su se bacili na konačno dostupan internet svim tehnološkim sredstvima na raspolaganju, da nađu hitan prevoz za kapetanovog brata. Ima autobus do Pule, a odatle će avionom za Beograd. Sve se brzo odigralo. Spremili su mu sendvič, otpratili ga na autobusku stanicu i ostali sami; mali mornari zbunjeni, pomalo uzbuđeni i kapetan pod punom odgovornošću.
Isplovili su brzo, organizovano i fino napredovali ka severu. Vreme je bilo lepo, pa su stali u uvali posle Poreča da se okupaju i ručaju.
Nedugo pošto su ponovo zaplovili, nebo se zasivelo. Imali su otvorena jedra da bi malo brže išli, jer je trebalo da stignu u sumrak do Portoroža. Taman su hteli da ih spuste, jer im vetar nije mnogo pomagao, kad ih je zahvatilo nevreme. Dok je kapetan pokušavao da namota prednje jedro, jak udarac vetra istrgao je kormilo iz ruku prvog mornara. Jedrilica se propela kao divlji konj i u sekundi obrnula oko svoje ose. Nekim čudom su svi ostali na palubi i brzo ispravili brod. Uspeli su da sklone jedno jedro, ali je ono glavno bilo napeto kao puška i nosilo ih je u pogrešnom pravcu. Kapetan je rekao nešto nebu i prepustio kormilo drugom mornaru dajući mu naredbu da plovi u vetar. Sa prvim mornarom se privio uz jarbol da pokuša da spusti jedro. Vetar i more su ih bacali tamo-amo, jedro se zaglavilo i nikako da siđe. Spuštali su ga po milimetar i na kraju uspeli da ga ukrote. Dali su gas i okrenuli brod ka Umagu.
Vetar je duvao u njih, usporavao ih, a talasi bacali kako im se htelo. Kapetanu je odjednom bilo jasno da tim ritmom nikako neće stići na vreme u Portorož da vrate brod. Bilo kako bilo, važno je da se svi srećno vrate.
More i nebo su sad bili tamno sivi i iako je negde gore još sijalo sunce, posada je sa mukom razaznavala znakove i obrise obale.
Uplovili su u Umag i ostavili na momenat podivljalo more. Kapetanija je već bila zatvorena i jedva su našli jednog policajca da im overi izlazak. Kad mu je posada saopštila da će ipak pokušati da stigne do Portoroža, odmahnuo je glavom, al’ im je ipak pomogao da isplove.
Dočekalo ih je ljuto more. Ništa, samo napred, rekli su, nije dug put. Ne, nije dug put kad ti se ne žuri i sunce te prati. Motor je urlao, a činilo im se da nikako ne odmiču. U međuvremenu se smračilo, upalili su svetlo i bilo jedini brod na horizontu. Do marine Portorož im je trebalo dobra dva sata i jedva su “uboli” ulaz. Jaka svetla sa obale su ih par puta obavestila da će se nasukati ako ne promene pravac.
Radijom su pozvali marinu i saopštili da dolaze. Službenika koji je već verovatno dremao to nije mnogo obradovalo. Zamolili su ga da im pomogne da se privežu. Struja je bila nemoguća i nosila jedrilicu na druge brodove dok su pokušavali da uplove na svoje mesto.
“Ko li vama dade brod?”, pitao je mrzovoljni službenik kad su mu zahvalili na “pomoći”. Nisu stigli u policiju u Piran da prijave ulazak u Sloveniju, niti da napune rezervoar i kapetan je znao da će zbog toga biti problema.
Ipak je te noći odahnuo i mirno sklopio oči. Dovezao je brod, ceo, neoštećen, i što je mnogo važnije, svoju malu posadu, na odredište.