Ona Sebi inače ne bi dopustila da se tek tako ovde pojavi i predstavi. Obično bi gurnula ispred onu što je dobra sa komjuterima ili onu što predaje na fakultetu.
Sebi je došlo da se malo raspriča, a ona je ovaj put pustila. Ionako ovde nikome ne smeta.
Ime su joj dali Maša, još dok se nije tako olako davalo. “Kakvo ti je to ime, to je nadimak!”, bunile su se bake i na kraju naterale mamu da ode u opštinu i kaže da se šalila, da je htela da kaže “Marija”.
Na sreću, na krštenici i prvom izvodu iz knjige rođenih, ostalo je Maša, pa je tako i u život krenula, i do danas ostala.
Prezime je stiglo sa tatom sa obronaka Trsta i usred Beograda užasno goropadno zvučalo. U školi je zavidela čak i jednoj Ševićki i nekada poželela da se sa njom menja. Da nesreća bude još veća, jedina druga Maša u školi bila je baš u njenom razredu, tako da su ih razlikovali samo po prezimenima. U sebi je uvek zahvaljivala učiteljici kada god bi joj se obratila imenom.
Godine su prošle, a prezime se sa njima provuklo, jer neko reče da svako mora da ga nosi. Gleda ga tako na raznim važnim papirima, i neka im ga, njoj nikad nije pripadalo.
Postala je pionir 29. novembra 1982. Pevala je u osnovnoj školi himnu Jurici i Loli, a u srednjoj nije pevala Moši Pijadi, jer ovaj himne nije imao. Kune se, da i pored Vikipedije, ni dan danas ne zna šta je taj pametni čovek, pred čijom je glavatom bistom na Kalemegdanu postala poslednja Omladinka, tako važno uradio da je gimnazija njegovo ime jedno vreme nosila.
Baratala je jezicima, al’ i drugim predmetima, i tako dugo ostala neodlučna kojim putem bi krenula. Upisivala se na srpski, stomatologju, veterinu, tehnologiju, i jednog dana uzela fasciklu sa crtežima, pa u Veneciju, na Akademiju.
Nije dao vrag mira, a i u duši je štipalo dok su bombe po Beogradu padale, te je iz grada na vodi otišla dalje, za Milano. U veliki se biznis sa novim medijima tamo dala, celu Evropu proputovala, i negde usput umetnost diplomirala.
Došla je i porodica, i neki život novi, od koga je štošta naučila, kao naprimer da je u svakoj ženi, ma koliko to poricala, urođena kuvarica i spremačica.
Uz sve to, radila je kao producent na animiranim filmovima, snimala, pravila specijalne efekte, reklame.
Vuklo ju je već dugo nešto preko Atlantika, tako da se i Kanadi na neko vreme radeći na filmu oprobala. Pevala je tamo sa našim ljudima “Crvenu jabuku” i plivala u nostalgiji većoj od okeana.
Vratila se u Italiju teška srca i skrasila na istočnoj granici, u gradiću blizu moru, planina i bivše domovine.
Nekako je stigla da predaje na Akademiji ono što voli i čime se bavi: animaciju.
U drugom, neozbiljnom životu, kome je odskora odlučila da posveti svu svoju pažnju, voli da provodi vreme u prirodi, strmoglavljuje se biciklom niz planinu, pravi skulpture od svega što joj dopadne ruku, crta i piše. Da piše uvek je volela, ali ne i da čita sastave pred celim razredom. Smatrala je da ono što napiše samo njoj pripada, ali i to je još jedna od onih ideja što je ostavila prvom, ozbiljnom životu da se sa njom druži.
Mnogo Dobro 